Од краја историје до краја демократије

На два различита краја света у току је озбиљна борба која потврђује колико је демократија као облик владавине угрожена и колику моћ су прикупили нарцисоидни десни националисти склони ауторитарности.

У Сједињеним Држава, које воле да се представе као лидер слободног света, у току је процес који би могао да осуди бившег председника Доналда Трампа због покушаја да преокрене резултат избора 2020. Од судија се, без обзира на њихове политичке наклоности, очекује победа владавине права над човеком који је понижавао Конгрес, смењивао државног тужиоца и директора ФБИ како би се заштитио од истраге.

У Израел, који воли да се представља као једина демократија Блиског истока, премијер Бенјамин Нетанјаху уз помоћ десничарских националиста, милитантних циониста и странака ултраортодоксних Јевреја руши независност судства не обазирући се на масовне протесте и изостанак подршке и најближих савезника.

Трампу ће утврђивати личну одговорност због изјава да му је „масовна превара” покрала изборе, што је довело до незапамћених нереда на Капитолу 6. јануара 2021. Он је већ изјавио да није крив, али ће морати да одговара и на питања како су најостељивији тајни списи државе завршили у свечаној дворани и купатилу његовог имања Мар-а-Лаго на Флориди, као и за сумњу да је фалсификовао пословне папире како би сакрио траг исплате једне порно звезде.

Нетанјаху је у повољнијој ситуацији јер је један од спорних закона његове контроверзне „реформе” судства већ прошао читања у Кнесету, па је на путу да избегне наставак чак три одвојена судска процеса подигнута против њега због примања мита, преваре и кршења јавног поверења.

Оба суђења су високо политизована и разоткривају на шта су све спремни они који се представљају као лидери демократских земаља. И један и други су опасно поларизовали своје земље стварајући два табора која имају све мање заједничког. И један и други у сваком свом критичару, посебно медијском, виде „непријатеља”.

Обојица осумњичених конспиративно тврде да су жртве завере својих политичких противника. Трамп понавља да је прогон коме је изложен гори од онога против вештица из Салема. Нетанјаху агресивно одбацује сваку помисао да је годинама своје личне интересе стављао изнад државних и за све оптужује „заверенике” са левице.

Трамп и даље покушава да превари све: чланове Конгреса, контролоре избора, званичнике Министарства правде, чак и свог потпредседника. Нетанјаху уверавањима да његова реформа „јача демократију” обмањује добру половину Израелаца и светске јавности. Криви су по правилу они који их саветују да то не чине.

Уместо да се повуче после два случаја импичмента током свог мандата испуњеног скандалима и рушења пријатељства са најближим међународним савезницима, Трамп се поново кандидује. Ваљда да би се осветио свима на дугом списку који је сачинио.

Нетанјаху после шест мандата и 16 година на власти – најдуже у историји земље – и не размишља да оде у политичку пензију и пише мемоаре, већ наставља свој хобсовски рат не марећи за то што ризикује да уништи читав свој политички легат.

И један и други су већ нанели огромне штете имиџима својих држава искључиво због неутољиве глади за влашћу.

Ако правда буде тријумфовала, Трампу би било најбоље да настави да игра голф. Ако и успе да потчини судство, Нетанјаху ће морати да броји дане пре него што га са власти сјуре људи поносни на своју демократију.

САД и Израел нису усамљени случајеви. Либерални поредак успостављен после Другог светког рата је угрожен. Демократија је у кризи широм света. Не постоји у Русији и Кини, озбиљно је уздрмана у Турској, Египту, Венецуели, Мађарској и Пољској. У Британији је бивши премијер Борис Џонсон противнике Брегзита у Парламенту називао „агентима предаје и издаје”.

Бразил се једва ишчупао из канџи деспота. У Индији, највећој демократији света, лидери Хинду националиста редовно своје муслиманске ривале прозивају као „антинационалне либерале” којима је место у Пакистану.

Не мање од 85 процената еверопских земаља одржава редовне и слободне изборе, али Фридом Хаус, који истражује демократију широм света, открива да је само шест од 29 земаља централне Европе и централне Азије успело да сачува „консолидовану демократију”. Остале су утонуле у сиве зоне ауторитарности. То је 18. узастопна година пада.

Увећава се број земаља, укључујући Србију, у којима изабрани лидери поступно уништавају ткиво демократије: независност судства, пословну заједницу, медије, цивилно друштво, универзитете, а војску, полицију и обавештајне агенције стављају под сопствену контролу.

Ауторитарни режими имају један заједнички проблем. Када је читава активност власти и институција продукт ега лидера, онда нема места за демократију. У републикама је то реткост, али се догађа све чешће.

Како се од „краја историје”, који је проповедао вечност либералног система, дошло до „краја демократије”? Несумњиво да су две велике кризе допринеле успону „нелибералних режима”: финансијска и мигрантска.

Растућа неједнакост и социјалне разлике отвориле су пут аутократама, популистима, националистима, демагозима и анархистима, док су нове медијске технологије и друштвене мреже радикалним идеологијама омогућиле да приступе јавности као никада до тада.

Мигрантски таласи са Блиског истока и Африке омогућили су лаку продају ксенофобије. Последице су биле Брегзит и успон нелибералних идологија по Европи.

Као што је индустријска револуција олакшала Карлу Марксу да напише „Комунистички манифест”, тако је информатичка револуција популистима створила савршену медијску платформу да пропагирају своје идеје. Колико ће овакве кризе демократије, посебно у Америци, утицати на свет?

Демократија и капитализам не преживљавају једно без другог. Таква хармонија, која је произвела просперитетна, слободна и срећна друштва, сада је нарушена у налету крони капитализма и ауторитарности. Од Владимира Путина, Си Ђинпинга, Виктора Орбана до Реџепа Тајипа Ердогана...

Ипак најважнија битка води се у земљи која је кључно обликовала лоберални поредак после Другог светског рата – Сједињеним Државама. Када демократска Америка кине, Европа добија запаљење плућа.

Да би се криза демократије превазишла није довољан само тријумф судства над политиком у случају Доналда Трампа. Америка би, као „светионик слободе”, морала да освежи сопствени систем и опреми га не само за борбу против популиста, већ и за будућност. Елите ту имају кључну улогу.

„Корупција, неправда и лажи елита су моћни растварачи веза које повезују грађане, неизбежно замењујући патриотизам све дубљим цинизмом”, пише Мартин Волф, прослављени коментатор „Фајненшел тајмса”. „Без пристојних и компетентних елита, демократија ће пропасти.”

Опасност је ту, али демократија и тржишта имају једну способност која им омогућава да се и у оваквим временима одупру свим алтернативама: способност самокорекције. Демократија показује отпорност на изазове: одолела је изазовима пандемије и рата у Украјини. Преживеће и Трaмпа, Нетанјахуа и компанију.