Ne umemo da glumimo druge uloge osim žrtava

Najnoviji komad Nebojše Romčevića „Ogovaranje”, u režiji Ljubiše Ristića, svoju praizvedbu imao je na ovogodišnjem festivalu Budva grad teatar i igra se u koprodukciji sa Narodnim pozorištem iz Sombora. O ideji komada, njegov autor Nebojša Romčević,pisac „Kordona”, „Krivice”, „Paradoksa”, „Lakog komada”...kaže:

U mom komadu se kroz priču o Bogoboju Rucoviću plete mit o čoveku, a ne istina. Svako ga vidi na ovaj ili onaj način. Ogovaraju ga kao ljubavnika (ova ili ona princeza), alkoholičara, špijuna. Sve što se jednom čoveku može nalepiti odnosi se na njega, a da on to ne zna. Ta priča se manje tiče ideje glumca, koliko se tiče čovekovog identiteta. Niko o nama, pa čak ni mi sami, nema pravu sliku. Ne postoji objektivno viđenje ljudskog bića. Nekome se nalepi etiketa da je ženskaroš i odjednom počnu da se javljaju svedoci koji su ga viđali sa stotinama žena, a da je on možda celog života sedeo kod kuće i bio veran svojoj ženi.

Junaci vašeg komada „Brod ljubavi”, prema kojem je snimljen film „Na lepom plavom Dunavu” D. Bajića, pripadnici su današnje civilizacije u kojoj je sve na prodaju. Dokle ćemo biti žrtve tog vida tranzicije?

Mi smo postali fah nacija. Kao što imate glumce komičare, tako imate narode tragičare. Mi ne umemo da igramo druge uloge osim uloga tih nevinih žrtava. Pozicija žrtve nas abolira od akcije, a, sa druge strane, samim tim što ste žrtva, vi ste moralno neupitni. To je, zapravo, tipičan pasivistički pristup životu, pristup istoriji koji je postao svojstven nama i deo jednog šireg koda ponašanja. Priča o tranziciji, taj bolan prelazak iz jednog društva u drugo, nalikuje na neku vrstu inicijacije, kada ulazite u svet odraslih. Evropska zajednica, koja prvenstveno podrazumeva sistem jednakomernih pravila ponašanja, u odnosu na našu istorijsku adolescenciju, zaista i predstavlja svet odraslih, svet pravila koja moraju da se poštuju bez izuzetka. Tranzicija i treba da bude bolna. Mi smo sada u fazi rasturanja poslednjih zdravih elemenata jednog društva, tog totalnog rastakanja supstance: preduzeća, imovine, duhovne baštine. Ta praznina koja sve više raste učiniće nas jednakima, odnosno bezličnima, što je preduslov za ulazak u Evropu, koja će u budućnostimorati da se kreće ka poništavanju razlika.

Da li poslednji događaji u Skupštini i svađe u pojedinim političkim partijama treba da nam uliju optimizam?

Ne bih mogao da kažem da me bilo kakva dešavanja u političkom životu prožimaju optimizmom. Što se tiče situacije u Radikalnoj stranci, ona nikad sebe nije promovisala kao demokratsku, nego kao partiju jednog čoveka, pa prosto sad i ostali ljudi žele da imaju nekakvu moć, da nisu samo vojnici čoveka koji je negde daleko. Mislim da unutar partijskih struktura nema demokratije. Čak i partije koje slove kao krajnje liberalne, zapravo su totalitaristički ustrojene pod čvrstom pesnicom jednog autoriteta ili grupe saradnika i to je ono što mene brine. Jedno je Skupština i skupštinski život koji ima privid demokratije, ali partijski život je sličan vojnoj disciplini, vojnoj doktrini, gušenju individualnosti.

Reditelj Ljubiša Ristić je tokom devedesetih bio vrlo aktivan levičar. Kako komentarišete njegov povratak u pozorišni život regiona?

Dragoceno je da se taj reditelj vrati u priču, na bilo koji način, u bilo kojoj ulozi. Što se tiče političkog angažmana, on sam je rekao da je sve to Ljubiša Ristić. Ili ga prihvatate kao celinu ili ga ne prihvatate. Mene je u ovom trenutku zanimala njegova umetnička polovina. Interesantno je, da, kada je konačno napravljena nova vlada i koalicija DS SPS, on je, kako čujem, dobio grdne pozive iz svih naših pozorišta. Dakle, ne treba se nikada zaletati u ocenama političke stvarnosti. Ono što sam naučio za ovo godina života je da je političko mišljenje vrlo kratkotrajno, nebitno i da najčešće donosite generalne stavove na osnovu nedovoljnog broja podataka.

Nakon pada komunizma, Istok i Zapad su i dalje u latentnom konfliktu. Naše društvo je podeljeno na dve strane?

Mi se zapravo nalazimo između dve mitologije, između dve realnosti. To je mitska predstava o Istoku i mitska predstava o Zapadu. Mi ni o jednoj, ni o drugoj stvarnosti, ne znamo mnogo. Niti znamo o Rusima, niti znamo o Zapadu. Onda se praktično opredeljujete kao kada birate majicu, pa postoji isti kroj u dve boje i samim tim nemate racionalni razlog ni za jedan izbor. Sa treće strane, mi nemamo dobar izbor, jer je zapadna Evropa truli muzej, skup zemalja koje su u trajnoj stagnaciji, gde su dominantne zemlje već pokrckale ono što su isisale iz kolonija početkom XX veka. To su zemlje koje ne napreduju. Trenutno nama te razlike, između, na primer, Ukrajine i Nemačke, izgledaju jako oštre, ali iz samo malo dalje perspektive, a ta perspektiva ne podrazumeva neke grdne decenije, to će se sve izjednačiti. Negde smo mi beznačajni za Evropu, a Evropa sve manje značajna na globalnom nivou. Čitava igra se odvija između tri velika igrača – Dalekog istoka, Rusije i Amerike. Evropa je tu kao neka servisna stanica . Mislim da su sve naše dileme, panike predimenzionirane. Naša sudbina u Evropi, ali ni sudbina Evrope nema toliko značaj, pa konsekventno tome, ne treba sa previše optimizma čekati dan našeg pristupanja Zajednici.

Domaće pozorište i dalje funkcioniše kao dotirano, repertoarsko. Kako pozorišta usmeriti na tržište, što jeste zahtev vremena?

Ono što se desilo u Zaječaru sa gašenjem pozorišta ukazuje da je sve to urađeno nestručno i bez ikakve ideje. To je bila bahatost gradonačelnika, koliko razumem, kome se smučilo da sluša kuknjavu glumaca. Međutim, ono što može da se uradi je da lagano počne postupak privatizacije pozorišta. Razloga za to ima beskrajno mnogo. Nije posao države ili gradske vlasti da se bavi repertoarom, da dolazi na premijere. Posao gradske uprave je da omogući koliko god je moguće opstanak pozorišta. Ako grad zanima kultura, neće praviti hiperskupa zbitija, u koja se ogroman novac za dva, tri meseca izlije. Posao je mnogo ozbiljniji. Vi ne možete održavati tu nežnu biljku – pozorište, time što ćete održavati zgrade koje su velelepne. Zapravo je pitanje, šta se dalje događa.

Da li je Bitef doneo i pružio zaista nešto novo domaćem pozorištu?

Ja nikad nisam bio uveren u to. U neka druga vremena, Bitef je na formalnom planu otvorio vrata slobode. Omogućio vam je da izvedete golog glumca na scenu, da promenite ideju o režiji ili scenografiji, da obratite veću pažnju na scenski pokret itd. Godinama je Bitef neka vrsta prozora u svet i to ne u svet, već u zbir omiljenih predstava trenutnog selektora. Nije to neka objektivna slika, niti može da bude. Ipak je neobjašnjivo da je tako veliki broj, tako značajnih predstava ostao takoreći bez ikakvog odjeka u našem pozorištu. Da je Bitef imao uticaja, kako često volimo da kažemo, naša režija bi bila drugačija, a ona je i dalje najslabija karika našeg pozorišta. Istina, mene kao dramskog pisca više od rediteljskog zanima dramsko pozorište. Sudeći prema Bitefu, na planu dramskog teksta u poslednjih dvadesetak godina se nije ništa značajno dogodilo. Dobro je da Bitef postoji, ali ne bi trebalo precenjivati njegov uticaj i značaj.