Не умемо да глумимо друге улоге осим жртава

Најновији комад Небојше Ромчевића „Оговарање”, у режији Љубише Ристића, своју праизведбу имао је на овогодишњем фестивалу Будва град театар и игра се у копродукцији са Народним позориштем из Сомбора. О идеји комада, његов аутор Небојша Ромчевић,писац „Кордона”, „Кривице”, „Парадокса”, „Лаког комада”...каже:

У мом комаду се кроз причу о Богобоју Руцовићу плете мит о човеку, а не истина. Свако га види на овај или онај начин. Оговарају га као љубавника (ова или она принцеза), алкохоличара, шпијуна. Све што се једном човеку може налепити односи се на њега, а да он то не зна. Та прича се мање тиче идеје глумца, колико се тиче човековог идентитета. Нико о нама, па чак ни ми сами, нема праву слику. Не постоји објективно виђење људског бића. Некоме се налепи етикета да је женскарош и одједном почну да се јављају сведоци који су га виђали са стотинама жена, а да је он можда целог живота седео код куће и био веран својој жени.

Јунаци вашег комада „Брод љубави”, према којем је снимљен филм „На лепом плавом Дунаву” Д. Бајића, припадници су данашње цивилизације у којој је све на продају. Докле ћемо бити жртве тог вида транзиције?

Ми смо постали фах нација. Као што имате глумце комичаре, тако имате народе трагичаре. Ми не умемо да играмо друге улоге осим улога тих невиних жртава. Позиција жртве нас аболира од акције, а, са друге стране, самим тим што сте жртва, ви сте морално неупитни. То је, заправо, типичан пасивистички приступ животу, приступ историји који је постао својствен нама и део једног ширег кода понашања. Прича о транзицији, тај болан прелазак из једног друштва у друго, наликује на неку врсту иницијације, када улазите у свет одраслих. Европска заједница, која првенствено подразумева систем једнакомерних правила понашања, у односу на нашу историјску адолесценцију, заиста и представља свет одраслих, свет правила која морају да се поштују без изузетка. Транзиција и треба да буде болна. Ми смо сада у фази растурања последњих здравих елемената једног друштва, тог тоталног растакања супстанце: предузећа, имовине, духовне баштине. Та празнина која све више расте учиниће нас једнакима, односно безличнима, што је предуслов за улазак у Европу, која ће у будућностиморати да се креће ка поништавању разлика.

Да ли последњи догађаји у Скупштини и свађе у појединим политичким партијама треба да нам улију оптимизам?

Не бих могао да кажем да ме било каква дешавања у политичком животу прожимају оптимизмом. Што се тиче ситуације у Радикалној странци, она никад себе није промовисала као демократску, него као партију једног човека, па просто сад и остали људи желе да имају некакву моћ, да нису само војници човека који је негде далеко. Мислим да унутар партијских структура нема демократије. Чак и партије које слове као крајње либералне, заправо су тоталитаристички устројене под чврстом песницом једног ауторитета или групе сарадника и то је оно што мене брине. Једно је Скупштина и скупштински живот који има привид демократије, али партијски живот је сличан војној дисциплини, војној доктрини, гушењу индивидуалности.

Редитељ Љубиша Ристић је током деведесетих био врло активан левичар. Како коментаришете његов повратак у позоришни живот региона?

Драгоцено је да се тај редитељ врати у причу, на било који начин, у било којој улози. Што се тиче политичког ангажмана, он сам је рекао да је све то Љубиша Ристић. Или га прихватате као целину или га не прихватате. Мене је у овом тренутку занимала његова уметничка половина. Интересантно је, да, када је коначно направљена нова влада и коалиција ДС СПС, он је, како чујем, добио грдне позиве из свих наших позоришта. Дакле, не треба се никада залетати у оценама политичке стварности. Оно што сам научио за ово година живота је да је политичко мишљење врло краткотрајно, небитно и да најчешће доносите генералне ставове на основу недовољног броја података.

Након пада комунизма, Исток и Запад су и даље у латентном конфликту. Наше друштво је подељено на две стране?

Ми се заправо налазимо између две митологије, између две реалности. То је митска представа о Истоку и митска представа о Западу. Ми ни о једној, ни о другој стварности, не знамо много. Нити знамо о Русима, нити знамо о Западу. Онда се практично опредељујете као када бирате мајицу, па постоји исти крој у две боје и самим тим немате рационални разлог ни за један избор. Са треће стране, ми немамо добар избор, јер је западна Европа трули музеј, скуп земаља које су у трајној стагнацији, где су доминантне земље већ покрцкале оно што су исисале из колонија почетком XX века. То су земље које не напредују. Тренутно нама те разлике, између, на пример, Украјине и Немачке, изгледају јако оштре, али из само мало даље перспективе, а та перспектива не подразумева неке грдне деценије, то ће се све изједначити. Негде смо ми безначајни за Европу, а Европа све мање значајна на глобалном нивоу. Читава игра се одвија између три велика играча – Далеког истока, Русије и Америке. Европа је ту као нека сервисна станица . Мислим да су све наше дилеме, панике предимензиониране. Наша судбина у Европи, али ни судбина Европе нема толико значај, па консеквентно томе, не треба са превише оптимизма чекати дан нашег приступања Заједници.

Домаће позориште и даље функционише као дотирано, репертоарско. Како позоришта усмерити на тржиште, што јесте захтев времена?

Оно што се десило у Зајечару са гашењем позоришта указује да је све то урађено нестручно и без икакве идеје. То је била бахатост градоначелника, колико разумем, коме се смучило да слуша кукњаву глумаца. Међутим, оно што може да се уради је да лагано почне поступак приватизације позоришта. Разлога за то има бескрајно много. Није посао државе или градске власти да се бави репертоаром, да долази на премијере. Посао градске управе је да омогући колико год је могуће опстанак позоришта. Ако град занима култура, неће правити хиперскупа збитија, у која се огроман новац за два, три месеца излије. Посао је много озбиљнији. Ви не можете одржавати ту нежну биљку – позориште, тиме што ћете одржавати зграде које су велелепне. Заправо је питање, шта се даље догађа.

Да ли је Битеф донео и пружио заиста нешто ново домаћем позоришту?

Ја никад нисам био уверен у то. У нека друга времена, Битеф је на формалном плану отворио врата слободе. Омогућио вам је да изведете голог глумца на сцену, да промените идеју о режији или сценографији, да обратите већу пажњу на сценски покрет итд. Годинама је Битеф нека врста прозора у свет и то не у свет, већ у збир омиљених представа тренутног селектора. Није то нека објективна слика, нити може да буде. Ипак је необјашњиво да је тако велики број, тако значајних представа остао такорећи без икаквог одјека у нашем позоришту. Да је Битеф имао утицаја, како често волимо да кажемо, наша режија би била другачија, а она је и даље најслабија карика нашег позоришта. Истина, мене као драмског писца више од редитељског занима драмско позориште. Судећи према Битефу, на плану драмског текста у последњих двадесетак година се није ништа значајно догодило. Добро је да Битеф постоји, али не би требало прецењивати његов утицај и значај.