Ljubav je jaka pokretačka snaga

Džordž Orvel svakako je svojim romanom „1984” obeležio drugu polovinu 20. veka, ali ispostavlja se, barem je moj doživljaj takav, i vek u kome smo sada, tvrdi za „Politiku” glumac Pavle Pekić, koji predvodi glumačku ekipu predstave „1984” rađenu po delu Džordža Orvela, koju na sceni „Olivera i Rade Marković” Beogradskog dramskog pozorišta režira Alija Luke. Premijera je u petak uveče, od 19.30 sati u pomenutom scenskom prostoru teatrske kuće na Crvenom krstu. Scenografiju radi Kristof Rufer, kostime Elen Hofman, a video Andrea Gabriel.

Junake Džordža Orvela tumače i Ljubinka Klarić, Nataša Marković, Paulina Manov, Nada Macanković, Ljubomir Bulajić, Miki Damjanović, Ivan Zablaćanski, Stefan Radonjić, Amar Ćorović. Tu je i specijalni gost Branka Katić.

Lucidni engleski romanopisac Džordž Orvel čije je pravo ime zapravo bilo Erik Artur Bler, u svom romanu „1984” opisuje ekstremno totalitarno društvo i pojedinca u životu nadgledanom 24 sata svakodnevno. Priča je neposredno povezana sa staljinističkim režimom i kultom ličnosti. Zato je delo „1984” potencijalno smatrano opasnim, zbog čega je u pojedinim zemljama bilo i zabranjeno.

Džordž Orvel inspiraciju za pisanje romana crpio je iz raznih izvora, ali ponajviše iz totalitarnih tendencija. Ujedno, utvrdio je: „Pisati jednostavno snažnim jezikom podrazumeva neustrašivo razmišljanje, a ako je neko neustrašiv, ne može biti politički komforan.” Kako ste vi razmišljali i gde crpite energiju za rad na ovoj predstavi?

Pitate me odakle inspiracija za rad na ovom projektu. Dovoljno je osvrnuti se oko sebe, izaći na ulicu, upaliti televizor ili uključiti „Tiktok” da bi se videlo da se strah oko nas širi i prožima sve. Istorija nas uči da strah nikad ne vodi ka utopiji.

Orvel je većinu romana napisao na ostrvu Jura u Škotskoj. Ko su njegovi junaci danas, kako korespondiraju sa našom stvarnošću?

Orevelovi junaci nisu junaci. „Pred licem bola ne postoje heroji”, kaže Orvel. Ne mogu da govorim kako njegovi junaci korespondiraju sa našom stvarnošću, mogu samo da pričam kako ti likovi komuniciraju sa mnom. Ja nisam heroj, a i ne želim da budem...

Šta je u fokusu vašeg scenskog čitanja ovog dela čiju režiju potpisuje Alija Luke? Na čemu reditelj insistira u kontaktu sa glumcima, budući da ne poznajemo njegov umetnički rukopis?

Mogao bih jako dugo da govorim o metodu rada rediteljke Alije Luke. Napravila je zaista neverovatan odnos sa celom ekipom. To se najbolje vidi po atmosferi na probama. O ideji koju želi da prikaže, neću da pričam. Svako ko bude gledao slobodan je da je sam interpretira. Reći ću da je jako insistirala da uspostavimo glumački izraz koji je ujednačen a koji ne predstavlja kritiku Orvelove distopije već odraz realnosti onih koji za drugu realnost ne znaju.

Do 1989. godine roman „1984” preveden je na više od 65 jezika, „Tajm” ga je uvrstio na svoju listu 100 najboljih romana na engleskom jeziku od 1923. do 2005. godine. Ujedno je bio uvršten na listu 100 najboljih romana Moderne biblioteke, gde je dostigao čak 13 mesto na listi urednika i šesto mesto među čitaocima. Kakav utisak je na vas ostavio prvi susret za ovim delom?

Roman sam prvi put čitao dosta mlad, 80-ih godina prošlog veka. Sećanje je i dalje živo, a najupečatljivije je ono koje se tiče poraza Vinstona Smita. Tada sam bio mlad i mislio sam da Vinston ima šansu. Danas znam bolje...

Priča prati vašeg junaka Vinstona Smita, člana šire partije koji živi u malom trošnom stanu... Koja je njegova istina? U kakvom vrtlogu vremena se zarobio?

Vinston je običan čovek sklon minimumu konformizma koji mu sistem pruža. On odlučuje da preuzme rizik da se zaljubi. Ljubav je jaka pokretačka snaga.

Roman je takođe popularizovao termin „orvelovski” kao pridev. Šta on, po vama predstavlja, znači?

Orevl kaže „Mi znamo da niko ne preuzima vlast da bi je se odrekao. Vlast nije sredstvo, ona je cilj. Cilj vlasti je vlast.„ Mislim da je Orvel otišao dublje od onoga kako mi danas doživljavamo pridev orvelijanski. Mračniji je od nas. Možda i vidovitiji.