Rusija napada Poljsku, Amerika je brani, Bajden pobeđuje

Čini se da su američke demokrate sve zabrinutije za svoje izborne izglede. Istraživanja javnog mnjenja su po njih razočaravajuća. Bajdenu klizi rejting. Savetnici i ekipa oko njega su napravili mnogo grešaka, analiziraju poznavaoci političkih odnosa.

Američke porodice se bore da plate račune zbog poskupljenja energenata. Američki gradovi – demokratska teritorija – tonu sve dublje u zločine i nasilje. Migranti preplavljuju zemlju. Donald Tramp, uprkos brojnim optužbama postaje opasnost broj 1 za demokrate koji nemaju mnogo vremena da promene sliku i preokrenu rejting.

Neki vide izlaz u primeni političkih i vojnih trikova. Militanti veruju da uvek imaju rešenje. Ratne igre nemaju granica.

„Zato su u stanju da organizuju operaciju lažne zastave kako bi započeli rat sa Rusijom i održali vlast“, piše autor članka u “Ameriken Tinkeru”. Na primer, mogli bi da lažiraju ruski napad na Poljsku. Ona je članica NATO-a, a alijansa je dužna da odbrani napadnutu članicu. Takav okršaj neće se dobro završiti ni po koga, upozorava autor članka.

U igri su i Letonija i Estonija kao moguće ruske mete, i naravno odbrana napadnutih po NATO pravilima. To prevedeno znači – Amerika kao zaštitnik – uzvraća udarac, ima alibi za ratno delovanje.

Ukoliko se operacija pod lažnom zastavom uspešno izvede, s obzirom na njenu tajnost, naknadno dokazivanje njenog postojanja je prilično teško, delom i zbog toga što se dokazi obično tumače kao "cinična" kontrapropaganda suprotne strane.

Verovatno najčešće pominjani primer operacije pod lažnom zastavom je incident u Glajvicu, napad na radio-stanicu u nemačkom pograničnom mestu koga su u leto 1939. godine, koristeći osuđenike u poljskim vojnim uniformama, inscenirale bezbednosne službe nacističke Nemačke kako bi stvorili izgovor za invaziju Poljske kojom je otpočeo Drugi svetski rat.

Posle rata poznat je incindent u Tonkinškom zalivu 1964. godine nakon kojeg je Kongres SAD odobrio predsedniku Lindonu Džonsonu pravo da pomaže bilo koju južnoazijsku državu ugroženu od „komunističke agresije”.

Protivnici pomaganja Kijevu

Ukrajinski sukob i dalje zaokuplja umove Amerikanaca. Sve više ljudi govori protiv slanja milijardi “korumpiranom režimu Zelinskog”. Počinju da se pitaju zašto je Bajdenovim savetnicima više stalo do Ukrajine nego do zapaljenog havajskog ostrva Maui.

Mnogi ljudi ne mogu da pronađu Ukrajinu na mapi. Za to je delimično kriv i američki obrazovni sistem.

Istorijski gledano, ako se nešto dogodi van Sjedinjenih Država, onda kao da ne postoji, osim ako u to nije upletena Amerika.

Vijetnam je bio periferni sukob sve dok 36. američki predsednik Lindon Džonson i pripadnici vojno-industrijskog kompleksa nisu iskoristili incident sa vijetnamskim brodovima u zalivu Tonkin da pošalju trupe u tu azijsku zemlju. Tek tada su Amerikanci zgrabili svoje atlase da saznaju gde je Vijetnam. Zatim su tu bili Irak, Sadam i „oružje za masovno uništenje“. Ali to je bio kratak rat, i bilo je manje žrtava. Ljudi su jedva imali vremena da razmotaju svoje karte i atlase kada je sve bilo gotovo.

Ako je verovati sve glasnijim upozorenjima, to će iskoristiti da uvedu vanredno stanje i obustave ili promene tok izbora. Pokretanje sukoba sa Rusijom kao izborni trik, veruju da bi doveo do drugačijeg raspoloženja američkih glasača. Veliki ulozi su u igri, ali i pitanje koliko je mladim Amerikancima stalo do ratnih avantura.

Može još brutalnije

Taker Karlson, govoreći u podkastu Adama Korole, veruje da je rat ono ka čemu demokrate idu.

„Oni, demokrate, moraju da proglase vanredno stanje da bi preuzeli ratne moći i pobedili rivale u Vašingtonu.. Verujem u to i mislim da činjenice to potvrđuju. Dakle, ako ste zabrinuti da će naša politika biti još brutalnija nego što je sada, a ljudi pate od toga – a to je sasvim moguće – onda bi trebalo da brinete o izgledima za otvorenu konfrontaciju. Mi smo, naravno, već u sukobu sa Rusijom, finansiramo njene neprijatelje, ali mislim na otvoreni vojni sukob, da smo u ratu sa Rusijom“, tvrdi Karlson.

Kroz istoriju se pokazalo da problematični režimi često izazivaju vojne sukobe da bi se nacija okupila oko zastave svoje zemlje i zaboravila na sve druge nevolje.

Sjedinjene Države vode proksi rat sa Rusijom. Masovno uništavanje ogromne većine Ukrajinaca je mala stvar u poređenju sa postizanjem geopolitičkog cilja: slabljenje Moskve.

Proksi rat koji su izazvali SAD je grabež za moć i bogatstvo. Analitičari podsećaju da vojno-industrijski kompleks puni svoje džepove kroz ovaj vojni sukob, a istovremeno iscrpljuje američke vojne zalihe. Odbrambena industrija pažljivo raspoređuje deo svog profita. Da li ste rođak, donator ili saveznik člana Kongresa? Onda vas čekaju odlične ponude. Donacije za kampanju stižu.

Nema potrebe da se troše reči opisujući pokušaje demokrata da u unutrašnjoj konkurenciji unište Trampa tokom njegovog predsedništva. Mnogo toga se vrtelo oko „Rusije, Rusije i ponovo Rusije“.

Poljska se priprema

Poljski predsednik Andžej Duda je letos rekao da je NATO usvojio plan za prebacivanje 100.000 vojnika u Poljsku "ako bude potrebno." Veći deo je već prebačen.

U Poljskoj je pre mesec održana najveća vojna parada od vremena Hladnog rata u kojoj je učestvovalo 2.000 vojnika iz Poljske i drugih zemalja NATO.

Kako je naveo Rojters, napad Rusije na Ukrajinu učinio je da jačanje oružanih snaga za poljsku vladajuću Partiju prava i pravde bude prioritet, posebno u jeku predizborne kampanje uoči izbora zakazanih za oktobar. Glasine o mogućem ruskom upadu se šire u Poljskoj ali i u Vašingtonu. Šire ih demokrate koje kontrolišu vlast ne samo u Vašingtonu, već u svim važnijim institucijama, javnim i privatnim. Što se tiče moći, oni na ovaj ili onaj način ne nameravaju da je se odreknu bez borbe.

U igri da meta navodnih ruskih napada bude i neka od baltičkih zemalja, nije ništa manje opasna i nemoguća u glavama planera sukoba. Važno je da je alibi uverljiv za vojni odgovor i sukob. Krivica u očima sveta je na „agresoru“ a Amerika je „zaštitnik koji mora da reaguje“.

Konvencionalni rat sa Rusijom bio bi prilično destruktivan. Mogućnost slučajne ili namerne eskalacije u nuklearni rat značio bi katastrofu. Ovaj potez bi bukvalno mogao da uništi veći deo sveta, Evrope i Severne Amerike.

Da li je zaista važno „vladati pa bilo to i iz pepela“?