Pre i posle „Oluje”

Kaže se da je srce tamo gde je dom. Mog doma više nema, a srce je tamo.

Ako kažem da je proleće tamo gde mi je bio dom najlepše – leto me neće razumeti, jesen će biti tužna, a zima će se naljutiti.

Zato ću reći da je moj dom bio – mirisna lipa, nestašna breza, rumena jabuka, polja obgrljena divljim narcisima u proleće, obala reke Kupe okupana lokvanjima i neumornim kreketom žaba, vesela veverica iz bukovlja, vrganj posle kiše, bistro vrelo, žuborenje potoka i rečica, nikad nezaključana kuća s hlebom na stolu za nenadanog gosta, miris bakinih žličnjaka, žganjci s varenikom, moja siva kobila Puba, ćeno Aško, gde su srna i lisica domaće životinje, a čak je i jastreb dobrodošao… Tamo gde je kliktavac oko podne svojim kliktanjem nagoveštavao dobru ili manje dobru vest (ako je bilo leto – posle njegovog kliktanja očekivali smo goste), nepokošene livade, pesma žetelaca, miris otave u jesen, voćnjaci modri od zrelih šljiva, ujakovo dvorište uveče obasjano svicima i pesmom zrikavaca, skrivanje zaljubljenih u mirisnom senu u sjeniku i prvi poljupci… Oktobarske noći pune mesečine, mirisa purenjaka i pečenih pitomih kestena, gde od ojkače s prela u poznu jesen i hladnu zimu „gore” brda, a od drmeša „poskakuju”... I pre svega i uvek – topla reč, široka dobrodošlica, iskrena ljubav, stamena hrabrost, pravednost.

U jednom trenu, doma više nije bilo. Ostao je u srcu svakog Krajišnika. Bar se nadam. Nepregledne kolone stanovnika Korduna, Like, Banije, Kninske Krajine iz poznatog i dugo građenog i čuvanog doma krenule su u nepoznato, nadajući se nekom novom domu. Na tom putu, strahujući od nepoznatog, s dubokom tugom za srušenim domom i zapaljenim uspomenama – mnogi su ubijeni.

Petog avgusta svake godine u Crkvi Svetog Marka u Beogradu služi se parastos ubijenima u izbegličkoj koloni. I ne samo njima, već i srušenim domovima, uspomenama, dalekim livadama, herojskoj Petrovoj gori, zbunjenom jastrebu, reci Kupi...

A nas je sve manje! Da li smo mi to zaboravili?

Poštovani Krajišnici iz Prkosa, Bovića, Sjeničaka, Vojnića, Perne, Veljuna, Stipana... Otočca, Korenice, Gospića, Poduma, Škara, Vrhovina... Knina, Udbine, Kistanja... Gline, Petrinje, Dvora na Uni... očekujem od vas da dođete u što većem broju iduće godine. Da plato ispred Crkve Svetog Marka i Tašmajdanski park budu puni Krajišnika. I da bar tog dana ne bude bilo kakvih podela.

To smo dužni onima kojih više nema, njihovim porodicama i sebi, svom srušenom rodnom domu, koji je u našem srcu, i svojim korenima i potomcima – da poštuju, uče i pamte i da nikad ne zaborave.

Ako me ne poslušate, od debelog i crvenog obraza nećete moći da živite.

Zorka Popov,
Beograd