Пре и после „Олује”

Каже се да је срце тамо где је дом. Мог дома више нема, а срце је тамо.

Ако кажем да је пролеће тамо где ми је био дом најлепше – лето ме неће разумети, јесен ће бити тужна, а зима ће се наљутити.

Зато ћу рећи да је мој дом био – мирисна липа, несташна бреза, румена јабука, поља обгрљена дивљим нарцисима у пролеће, обала реке Купе окупана локвањима и неуморним крекетом жаба, весела веверица из буковља, вргањ после кише, бистро врело, жуборење потока и речица, никад незакључана кућа с хлебом на столу за ненаданог госта, мирис бакиних жличњака, жгањци с вареником, моја сива кобила Пуба, ћено Ашко, где су срна и лисица домаће животиње, а чак је и јастреб добродошао… Тамо где је кликтавац око подне својим кликтањем наговештавао добру или мање добру вест (ако је било лето – после његовог кликтања очекивали смо госте), непокошене ливаде, песма жетелаца, мирис отаве у јесен, воћњаци модри од зрелих шљива, ујаково двориште увече обасјано свицима и песмом зрикаваца, скривање заљубљених у мирисном сену у сјенику и први пољупци… Октобарске ноћи пуне месечине, мириса пурењака и печених питомих кестена, где од ојкаче с прела у позну јесен и хладну зиму „горе” брда, а од дрмеша „поскакују”... И пре свега и увек – топла реч, широка добродошлица, искрена љубав, стамена храброст, праведност.

У једном трену, дома више није било. Остао је у срцу сваког Крајишника. Бар се надам. Непрегледне колоне становника Кордуна, Лике, Баније, Книнске Крајине из познатог и дуго грађеног и чуваног дома кренуле су у непознато, надајући се неком новом дому. На том путу, страхујући од непознатог, с дубоком тугом за срушеним домом и запаљеним успоменама – многи су убијени.

Петог августа сваке године у Цркви Светог Марка у Београду служи се парастос убијенима у избегличкој колони. И не само њима, већ и срушеним домовима, успоменама, далеким ливадама, херојској Петровој гори, збуњеном јастребу, реци Купи...

А нас је све мање! Да ли смо ми то заборавили?

Поштовани Крајишници из Пркоса, Бовића, Сјеничака, Војнића, Перне, Вељуна, Стипана... Оточца, Коренице, Госпића, Подума, Шкара, Врховина... Книна, Удбине, Кистања... Глине, Петриње, Двора на Уни... очекујем од вас да дођете у што већем броју идуће године. Да плато испред Цркве Светог Марка и Ташмајдански парк буду пуни Крајишника. И да бар тог дана не буде било каквих подела.

То смо дужни онима којих више нема, њиховим породицама и себи, свом срушеном родном дому, који је у нашем срцу, и својим коренима и потомцима – да поштују, уче и памте и да никад не забораве.

Ако ме не послушате, од дебелог и црвеног образа нећете моћи да живите.

Зорка Попов,
Београд