„Nojeva barka” na Ist Riveru

Od našeg stalnog dopisnika
Njujork, septembra – Svi prilazi su bili blokirani, mestimično i betonskim pokretnim bedemima. Prolazilo se samo s propusnicama.

Ostale je odvraćao i pogled na mašinkama naoružane pripadnike snaga reda i njihove kolege na konjima. Po ulasku u strogo čuvani prostor, ovlašćene je čekao prolaz kroz rendgensku kontrolu. A na samom cilju, u hodnicima višespratnice – i suočavanje s psima, na bezbednjačkim povocima, dresiranim za otkrivanje eventualno prošvercovanih opasnosti.

Vanredne mere predostrožnosti zavedene su da bi se, u njujorškom sedištu Ujedinjenih nacija, na tekućem samitu Generalne skupštine, nastavila diplomatska borba, s još prilično neizvesnim ishodom, za mir, stabilnost i napredak čovečanstva. Kad ovoliko preventivno mora da se štiti tabor zaduženih za širenje dobra, mora da su jako narasle sile zla, koje su se možda ugnjezdile i među nama, legitimisano nedužnima – prokomentarisao je jedan stanovnik Menhetna. Za pravo mu je odmah dao obližnji sugrađanin, identifikujući kao kolateralnu silu zla – saobraćajni metež, povećan zbog bezbednosno zatvorenih ulica oko 39-spratnice UN.

U amanet

Sklonima da u sadašnjosti vide samo sretalište prošlosti i budućnosti, samo ćoškove po kojima se grle ili mlate ono što je bilo i ono što će biti, palata svetske organizacije se prividela i kao – moderna Nojeva barka. Kao biblijski ploveći kovčeg soliterskog obličja, u koji se pohranjuju vrednosti, probrane da budu pošteđene i da prežive u tekućim kataklizmičnim pretnjama, takoreći potopskog ranga.

Okupljeni zarad opšteg dobra nisu pokazali spremnost da se u toj zamišljenoj barci nađe mesto za svakog od njih. Neki bi, pokazalo se, sa spiska precrtali, na primer američkog predsednika, kao što bi i on izbrisao neke (na primer iranskog i severnokorejskog lidera) od njih. Kad bi se sabrala i neizrečena priželjkivanja, moglo bi da se dogodi i da „barka” otplovi s malobrojnima, onima koji uspeju da šmugnu iz začaranog kruga osporavanja podobnosti.

Svako od njih je, međutim, u amanet ostavio verziju poželjnog kolektivnog života. Bez izuzetka su – različitim dozama i akcentima – uzdizali blagorodni pa i spasonosni karakter UN, sugerišući da bi se bez te organizacije povećala ugroženost sveta, čak toliko da bi pod znakom pitanja bio i njegov opstanak.

A i s njom, situacija pogoduje katastrofičarima, koji misle da nam malo fali do sudnjeg dana. Pa nabrajaju: agresije i diktate primenjuju i spoljne sile i unutrašnje autokrate, krši se međunarodno pravo, zakidaju se građanske slobode, ekstremisti umnožavaju diverzije, organizovani kriminal podriva sisteme, nemaština i nezbrinutost ubijaju više od ratova, klima pojačanim udarima uzvraća na nekontrolisanu eksploataciju prirode, nagla poskupljenja namirnica i goriva dovode mase na rub preživljavanja, pomoć ugroženima nije dovoljna, širi se oružje za masovno uništenje, a uzdrman je i njujorški a svetski finansijski centar Volstrit što potresa i druga moćna stecišta međunarodnog kapitala, gde bi mogla dodatno da opadne volja za davanje potpore borbi protiv siromaštva, boleština…

Mere protiv svih tih i drugih opakosti upisane su rezolucije UN i deponovane na sigurna mesta, kao svedočanstva da je kolektivna pamet znala kako da se izađe iz nerazumnosti. Ali, te akte prečesto ne poštuju baš njene članice – upozorio je novi predsednik Generalne skupštine Migel d’Eskoto Brokman, koji je ocenio i da je situacija u svetu „sramna”, pogotovu što se hiljade milijardi dolara troše na oružje i razaranja dok polovina ljudskog roda pati u svakojakim oskudicama, mestimično i bez lakog pristupa vodi za piće. Podatke o povećavanju izmoždenosti velikih delova sveta izneo je i generalni sekretar UN Ban Ki Mun.

Zgranutost neuravnoteženostima izrazio je i poznati par irskih rokera i aktivista. „Kako može brzo da se nađe 700 milijardi dolara za spasavanje Volstrita, a Grupa osam najrazvijenijih zemalja ne može da izdvoji 25 milijardi za spasavanje 25.000 dece koja svakog dana umiru od izlečivih bolesti i gladi” – zapitao se Bono i konstatovao: „To je sumanuto”. „Ako nemate zdrav i obrazovan narod ne možete izgraditi (postojanu) državu, ako niste izgradili državu ne možete ni ekonomiju, a ako ni nju nemate, imaćete (neobuzdanu) imigraciju, terorizam i sve druge stvari koje pogađaju naš deo sveta” – poručio je Bob Geldof.

Kucnuo je čas

U akcije za preobraćanje nabolje, uključio se i niz bogatih i uticajnih stvaralaca, kao što su Bil Gejts i Majkl Daglas. Na zasedanju Generalne skupštine učestvovalo je oko stotinu šefova država i vlada, još toliko vodećih ministara, na pratećim skupovima programe za izlaske iz kriza izneo je popriličan broj humanitarnih udruženja…

Nikad i nigde, čini se, nije bilo pruženo više dokaza da je „kucnuo čas” za opšte urazumljivanje i povećanu dozu saosećajnosti i da nam svima zajedno, u suprotnom, prete nova ojađivanja, pustošenja, pucanja. Ali, iza scene, čak i pri usputnim susretima u hodnicima, nastavljena su uobičajena mešetarenja, dogovaranja kako da se izbegnu preuzete obaveze ili da se smernice za globalnu dobrobit preoblikuju u korist užih krugova.

Te diskrecije moćnih nesavršenosti neće biti ukrcane u „Nojevu barku” na Ist Riveru. U njoj su rezervisana mesta samo za dobre želje i mahom nekompletirana ostvarenja poželjnosti. Iza kulisa se, pak, počesto otvaraju, u međuvremenu serijski fabrikovane „Pandorine kutije”, iz kojih izleću nemilosrdnosti dok u njima ostaju zatvorene samo – nade.