Od prvih kvalifikacija 90 godina

Na pragu smo raspleta u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u fudbalu, a danas je 90 godina od kako je naša reprezentacija odigrala prvu utakmicu za pravo da ode na neko međunarodno takmičenje. Na stadionu BSK-a (sada je tu Partizanov dom), 24. septembra 1933. počela je borba za odlazak na Svetsko prvenstvo u Italiji naredne godine. Za prvi šampionat sveta, 1930. u Urugvaju, nije bilo predtakmičenja, jer se prijavilo samo 13 ekipa, a bilo je predviđeno 16, pa je učestvovao ko god se prijavio.

Za plasman na Drugo svetsko prvenstvo Jugoslavija je bila u grupi s Rumunijom (učestvovala na Svetskom prvenstvu u Montevideu) i Švajcarskom. Propozicije su bile neobične za današnje prilike: svako sa svakim po jednu utakmicu i pritom da svako bude po jednom domaćin i gost. Najpre su Švajcarci došli u Beograd

„Velika internacionalna utakmica koja se igra danas u Beogradu, izazvala je, čini nam se, najveće interesovanje koje je dosada postojalo za jednu sportsku utakmicu. Ovog puta interesovanje je više nego ikad zahvatilo i unutrašnjost.  Nekoliko navijačkih specijalnih vozova koje je organizovala, prvi put sama, železnička direkcija, dovešće danas pre podne hiljade navijača iz Zagreba, Niša, Subotice i Novog Sada u Beograd. Beograđani već u petak nisu mogli dobiti mesta na tribinama, a juče su kancelarije J. n. saveza na Obilićevom vencu bile formalno opsednute publikom koja je pokušavala da dobije ulaznice, kojih već ni tamo nije bilo”, objavio je naš list na dan utakmice.

Švajcarci su položili cveće na grob Neznanog junaka na Avali, gde im je naš savez priredio zakusku. Tom prilikom je, iz razgovora s gostima, „Politikin” izveštač zaključio da ni oni sami ne veruju u pobedu, mada je dodao da to kažu možda i iz skromnosti. Zamerio im je na mišljenju o igralištu, jer, kako je napisao, nije toliko loše. I izaslanik rumunskog saveza Balaž, koji je došao da ugovori kad će njegova reprezentacija da igra s jugoslovenskom i švajcarskom, bio je uveren u uspeh domaćina.  „Politika” je objasnila da je Rumun možda rekao ono što želi, jer bi to odgovaralo njegovoj selekciji, pošto je trebalo da gostuje u Švajcarskoj, a da bude domaćin Jugoslaviji.

U 15,30 č, pred oko 17.000 gledalaca (sudija Beranek iz Beča), selektor Boško Simonović, koji se proslavio vodeći reprezentaciju u Montevideu, protiv Švajcaraca je poslao: Spasića (Jugoslavija, Beograd), Ivkovića (BASK, Beograd), Tošića (BSK, Beograd), Arsenijevića (BSK), Marušića (Hajduk, Split), Gajera (HAŠK, Zagreb), Tirnanića (BSK), Marjanovića (BSK), Vujadinovića (BSK), Kragića (Hajduk) i Kokotovića (Građanski, Zagreb).

Utakmica se završila nerešeno (2:2), ali za „Politiku” nije bilo lažne nade:

„Bitka sa Švajcarcima izgubljena je. Nesrećno, po našem mišljenju, jer smo posle bolje igre vodili u drugom poluvremenu sa 2:0, a zatim pustili da gosti greškom naše odbrane dadu dva gola. Upravo je neverovatno kako smo lakomisleno propustili priliku da jednom pobedom nad Švajcarskom obezbedimo sebi ulazak u takmičenje za svetsko prvenstvo. Iako stvarno nismo izgubili, mi smatramo da nerešen rezultat, s obzirom na to da igramo još svega jednu utakmicu u Bukureštu, znači izgubljenu bitku ”.

U prvom poluvremenu nije bilo pogodaka što je bilo odlično, jer je naš tim igrao protiv vrlo jakog vetra. Drugo poluvreme, s vetrom u leđa, donelo nam je golove Kragića u 50. minutu i Marjanovića u 61.

„Ali posle drugog gola, odjednom je naš tim popustio. Kao rukom odnet, splasnuo je polet naše jedanaestorice. Voćstvo od 2:0 navelo ih je, izgleda, da se upuste u nepotrebna driblovanja i da igraju nedovoljno pažljivo. U tome se odlikovala half-linija. Ceo naš potporni red zaboravio je da se igra niz vetar. Umesto da forsiraju nisku igru, halfovi su dizali u nebo loptu. Lopta je zbog toga, terana još i jakim  vetrom, prolazila visoko preko glava naših navalnih igrača i padala pravo na noge uže švajcarske odbrane ili išla direktno u gol-aut”.

Švajcarci su samo pokatkad prelazili na našu polovinu. Međutim, jugoslovenska odbrana se, kako je istaknuto u našem listu, „upuštala u neka čudna i neobična driblovanja”:

„Prvi gol pao je krivicom Ivkovića koji je, iako mu je za leđima bio Friđerio, hteo da vrati loptu Spasiću, ali ju je dao sasvim polako. Za drugi gol koji smo primili na jedan ni malo pametniji način, nose krivicu svi zajedno: Arsenijević koji nije čuvao krilo, Ivković koji je u borbi sa Jegijem izgubio loptu i Tošić, koji je pred golom hteo da dribluje i Spasić koji je svu tu gužvu gotovo na domaku ruke, mirno posmatrao,  umesto da interveniše”.

I prekinut je san da ćemo u Italiji da nastavimo tamo gde smo stali u Urugvaju. Na Apeninsko poluostrvo su otišli Rumuni pošto su 29. oktobra 1933. u Bernu igrali 2:2 (i oni su vodili s 2:0 i to u 67. minutu), a 29. aprila 1934. u Bukureštu su pobedili naš tim s 2:1. Jugoslavija je na sledeće svetsko prvenstvo otišla tek posle Drugog svetskog rata (1950), opet kad se igralo preko okeana (Brazil).

Statistički podaci kao dokaz

Nadmoć naše reprezentacije protiv Švajcarske „Politika” je potvrdila statističkim podacima s utakmice: „Sudija je ukupno dosudio 31 slobodan udarac (faul i ruka). Od toga protiv Jugoslavije 9 u prvom poluvremenu i 9 u drugom poluvremenu. Protiv Švajcaraca 11 u prvom i 2 u drugom poluvremenu. Ofsajta je dosudio svega pet i sve na štetu Jugoslavije. Kornera je svega bilo četiri. Tukli su ih Jugosloveni. Na protivnički gol naša navala je pucala u prvom poluvremenu 9 puta, u drugom 11 puta. Švajcarci su četiri puta slali loptu ka golu u prvom a toliko puta i u drugom poluvremenu”.