Од првих квалификација 90 година

На прагу смо расплета у квалификацијама за Европско првенство у фудбалу, а данас је 90 година од како је наша репрезентација одиграла прву утакмицу за право да оде на неко међународно такмичење. На стадиону БСК-а (сада је ту Партизанов дом), 24. септембра 1933. почела је борба за одлазак на Светско првенство у Италији наредне године. За први шампионат света, 1930. у Уругвају, није било предтакмичења, јер се пријавило само 13 екипа, а било је предвиђено 16, па је учествовао ко год се пријавио.

За пласман на Друго светско првенство Југославија је била у групи с Румунијом (учествовала на Светском првенству у Монтевидеу) и Швајцарском. Пропозиције су биле необичне за данашње прилике: свако са сваким по једну утакмицу и притом да свако буде по једном домаћин и гост. Најпре су Швајцарци дошли у Београд

„Велика интернационална утакмица која се игра данас у Београду, изазвала је, чини нам се, највеће интересовање које је досада постојало за једну спортску утакмицу. Овог пута интересовање је више него икад захватило и унутрашњост.  Неколико навијачких специјалних возова које је организовала, први пут сама, железничка дирекција, довешће данас пре подне хиљаде навијача из Загреба, Ниша, Суботице и Новог Сада у Београд. Београђани већ у петак нису могли добити места на трибинама, а јуче су канцеларије Ј. н. савеза на Обилићевом венцу биле формално опседнуте публиком која је покушавала да добије улазнице, којих већ ни тамо није било”, објавио је наш лист на дан утакмице.

Швајцарци су положили цвеће на гроб Незнаног јунака на Авали, где им је наш савез приредио закуску. Том приликом је, из разговора с гостима, „Политикин” извештач закључио да ни они сами не верују у победу, мада је додао да то кажу можда и из скромности. Замерио им је на мишљењу о игралишту, јер, како је написао, није толико лоше. И изасланик румунског савеза Балаж, који је дошао да уговори кад ће његова репрезентација да игра с југословенском и швајцарском, био је уверен у успех домаћина.  „Политика” је објаснила да је Румун можда рекао оно што жели, јер би то одговарало његовој селекцији, пошто је требало да гостује у Швајцарској, а да буде домаћин Југославији.

У 15,30 ч, пред око 17.000 гледалаца (судија Беранек из Беча), селектор Бошко Симоновић, који се прославио водећи репрезентацију у Монтевидеу, против Швајцараца је послао: Спасића (Југославија, Београд), Ивковића (БАСК, Београд), Тошића (БСК, Београд), Арсенијевића (БСК), Марушића (Хајдук, Сплит), Гајера (ХАШК, Загреб), Тирнанића (БСК), Марјановића (БСК), Вујадиновића (БСК), Крагића (Хајдук) и Кокотовића (Грађански, Загреб).

Утакмица се завршила нерешено (2:2), али за „Политику” није било лажне наде:

„Битка са Швајцарцима изгубљена је. Несрећно, по нашем мишљењу, јер смо после боље игре водили у другом полувремену са 2:0, а затим пустили да гости грешком наше одбране даду два гола. Управо је невероватно како смо лакомислено пропустили прилику да једном победом над Швајцарском обезбедимо себи улазак у такмичење за светско првенство. Иако стварно нисмо изгубили, ми сматрамо да нерешен резултат, с обзиром на то да играмо још свега једну утакмицу у Букурешту, значи изгубљену битку ”.

У првом полувремену није било погодака што је било одлично, јер је наш тим играо против врло јаког ветра. Друго полувреме, с ветром у леђа, донело нам је голове Крагића у 50. минуту и Марјановића у 61.

„Али после другог гола, одједном је наш тим попустио. Као руком однет, спласнуо је полет наше једанаесторице. Воћство од 2:0 навело их је, изгледа, да се упусте у непотребна дрибловања и да играју недовољно пажљиво. У томе се одликовала халф-линија. Цео наш потпорни ред заборавио је да се игра низ ветар. Уместо да форсирају ниску игру, халфови су дизали у небо лопту. Лопта је због тога, терана још и јаким  ветром, пролазила високо преко глава наших навалних играча и падала право на ноге уже швајцарске одбране или ишла директно у гол-аут”.

Швајцарци су само покаткад прелазили на нашу половину. Међутим, југословенска одбрана се, како је истакнуто у нашем листу, „упуштала у нека чудна и необична дрибловања”:

„Први гол пао је кривицом Ивковића који је, иако му је за леђима био Фриђерио, хтео да врати лопту Спасићу, али ју је дао сасвим полако. За други гол који смо примили на један ни мало паметнији начин, носе кривицу сви заједно: Арсенијевић који није чувао крило, Ивковић који је у борби са Јегијем изгубио лопту и Тошић, који је пред голом хтео да дриблује и Спасић који је сву ту гужву готово на домаку руке, мирно посматрао,  уместо да интервенише”.

И прекинут је сан да ћемо у Италији да наставимо тамо где смо стали у Уругвају. На Апенинско полуострво су отишли Румуни пошто су 29. октобра 1933. у Берну играли 2:2 (и они су водили с 2:0 и то у 67. минуту), а 29. априла 1934. у Букурешту су победили наш тим с 2:1. Југославија је на следеће светско првенство отишла тек после Другог светског рата (1950), опет кад се играло преко океана (Бразил).

Статистички подаци као доказ

Надмоћ наше репрезентације против Швајцарске „Политика” је потврдила статистичким подацима с утакмице: „Судија је укупно досудио 31 слободан ударац (фаул и рука). Од тога против Југославије 9 у првом полувремену и 9 у другом полувремену. Против Швајцараца 11 у првом и 2 у другом полувремену. Офсајта је досудио свега пет и све на штету Југославије. Корнера је свега било четири. Тукли су их Југословени. На противнички гол наша навала је пуцала у првом полувремену 9 пута, у другом 11 пута. Швајцарци су четири пута слали лопту ка голу у првом а толико пута и у другом полувремену”.