Žr­tva mo­ra od­mah da prijavi silovanje

Ako si­lo­va­nje ni­je pri­ja­vlje­no na vre­me, on­da ni­je mo­gu­će iz­vr­ši­ti DNK ana­li­zu bi­o­lo­ških tra­go­va, re­kla je Ta­ma­ra Iv­ko­vić, mo­le­ku­lar­ni bi­o­log u Cen­tru za sud­sku me­di­ci­nu Kli­nič­kog cen­tra Voj­vo­di­ne, ko­ja je go­vo­ri­la ju­če u Som­bo­ru na struč­nom sa­ve­to­va­nju Fo­ru­ma su­di­ja Sr­bi­je.

– U te­lu žr­tve se­me­na teč­nost pro­pa­da u na­red­na 72 sa­ta. Po­sle to­ga ne­ma svr­he uzi­ma­ti bri­se­ve, jer va­gi­nal­na flo­ra uti­če na de­gra­da­ci­ju sper­ma­to­zo­i­da. Ako je žr­tva si­lo­va­nja li­še­na ži­vo­ta, u te­lu se sper­ma­to­zo­i­di za­dr­ža­va­ju pet do de­set da­na na­kon si­lo­va­nja – ka­za­la je fo­ran­zi­čar­ka.

Njen sa­vet žr­tva­ma je da od­mah pri­ja­ve si­lo­va­nje i da ni­ka­ko ne ski­da­ju i ne pe­ru gar­de­ro­bu u ko­joj su bi­le, ni­ti svo­je te­lo.

– Uzi­ma­ju se svi bri­se­vi sa raz­li­či­tih de­lo­va te­la žr­tve. Bit­no je da žr­tva ne me­nja do­nji veš i da se sva gar­de­ro­ba do­sta­vi na­ma na ana­li­zu. Do­ga­đa­lo nam se da pro­pad­ne naj­va­žni­ji do­kaz za DNK ana­li­zu, za­to što le­kar ni­je sa­ču­vao se­me­nu teč­nost na pra­vi­lan na­čin – ob­ja­sni­la je Ta­ma­ra Iv­ko­vić.

DNK uzo­rak je za fo­ren­zi­ča­re va­žan ma­te­ri­jal, ko­ji ih vo­di do DNK pro­fi­la osum­nji­če­nih. Sa uzor­ci­ma po­či­nju is­tra­ži­va­nja, a sa pro­fi­lom ih za­vr­ša­va­ju.

– Oko 90 od­sto pri­ku­plje­nih dla­ka sa me­sta zlo­či­na ni­je upo­tre­blji­vo. Iz dla­ke se mo­že utvr­di­ti sa­mo da li po­ti­če od mu­ške ili žen­ske oso­be. Uzo­rak za DNK ana­li­zu mo­ra da sa­dr­ži ko­ren dla­ke i epi­tel­ne će­li­je gla­ve – na­ve­la je Iv­ko­vi­će­va.

Ka­da je reč o ve­ro­do­stoj­no­sti do­ka­za, ko­ji će iz la­bo­ra­to­ri­je do­ći u kri­vič­ni po­stu­pak, na­po­me­nu­la je da uvek po­sto­ji mo­guć­nost kon­ta­mi­na­ci­je tra­ga.

– Ni­je­dan trag se ne sme pi­pa­ti go­lom ru­kom, već uvek sa ru­ka­vi­ca­ma. Po­je­di­nač­ni tra­go­vi mo­ra­ju se uze­ti sa po­je­di­nač­nim šta­pi­ći­ma. Na­ma je va­žno da se trag pro­pi­sno osu­ši. Ako se ne osu­ši, ve­li­ka je ve­ro­vat­no­ća da će do­ći do raz­vo­ja mi­kro­or­ga­ni­za­ma. Svi uzor­ci mo­ra­ju bi­ti ade­kvat­no obe­le­že­ni, ne sme­ju do­la­zi­ti u kon­takt jed­ni sa dru­gi­ma i ne sme do­ći do me­ša­nja uzo­ra­ka – re­kla je Iv­ko­vi­će­va.

Kom­ple­tan rad u mo­le­ku­lar­no-bi­o­lo­škoj la­bo­ra­to­ri­ji je rad u stro­go ste­ril­nim uslo­vi­ma.

– Mo­guć­nost kon­ta­mi­na­ci­je nam je sve­de­na na mi­ni­mum. Šti­ti­mo uzor­ke ru­ka­vi­ca­ma, ma­ska­ma, ka­lja­ča­ma, ka­pa­ma. Svi ko­ji ra­de sa uzor­ci­ma ima­ju ura­đe­ne DNK pro­fi­le. Ako po­sto­ji sum­nja da su kon­ta­mi­ni­ra­ni, pr­vo pro­ve­ra­va­mo da li na nji­ma ima na­ših tra­go­va. Ka­da to is­klju­či­mo, on­da gle­da­mo da li su mo­žda uzor­ci me­đu­sob­no kon­ta­mi­ni­ra­ni. Ako ni to ni­je slu­čaj, on­da je do­šlo do kon­ta­mi­na­ci­je uzor­ka na me­stu do­ga­đa­ja – ob­ja­sni­la je Ta­ma­ra Iv­ko­vić.

An­drej Bo­ži­nov­ski, asi­stent na Prav­nom fa­kul­te­tu u Za­gre­bu, na­gla­sio je da do po­gre­šnih pre­su­da ne­ka­da do­la­zi zbog ne­do­stat­ka DNK ana­li­ze, a ne­ka­da i zbog to­ga što do­bi­je­ni re­zul­ta­ti ove ana­li­ze na­vo­de na po­gre­šan za­klju­čak.

– Prav­ne kli­ni­ke na prav­nim fa­kul­te­ti­ma ba­ve se upra­vo ana­li­zom ta­kvih slu­ča­je­va. DNK ana­li­za je od­lič­no oruž­je za oslo­bo­đe­nje ne­vi­nog. U Ame­ri­ci je ve­o­ma po­pu­lar­na „ino­sent kul­tu­ra”. U evrop­skim ze­mlja­ma pro­blem ne­vi­no osu­đe­nih je ta­bu te­ma. Su­di­je u Evro­pi sma­tra­ju da se ta­ko ne­što do­ga­đa sa­mo u Ame­ri­ci – ka­zao je Bo­ži­nov­ski.

Alek­san­dra Pe­tro­vić