Pretopli septembar

Kako ne pisati o ovome što se krajem septembra dogodilo na Kosovu? A opet, kako pisati, bez suvišnih emocija? Srce Srbije, koje ima bajpas sa maticom na svojoj severnoj komori, prokrvarilo je. Zašto i kako, to niko ne zna. Sada sve strane i međunarodni kardiohirurzi ugrađuju stentove, ali aritmija je i dalje vidna. I čujna. Opravdano je strepeti za one Srbe južno od Ibra.

Ali sve će to pokriti snegovi i šaš, a posebno najavljeni izbori u decembru. Predsednici opština masovno daju ostavke, opozicija se lepi jedna uz drugu, zemlja podrhtava, posebno na dubini od dva metra... Biće to pakleno vrući decembar, kao što beše leto. Srpski jezik se obogaćuje novim psovkama, uvredama, izrazima mržnje...

Inflacija vreba sa polica prodavnica hrane, a gadljiva je na parizer i namaz sirko. Oni namazani sa obe strane rugaju se tom pojevtinjenju, a oni namazani samo sa jedne strane veličaju parizer, kojeg više i nema na policama, jer su ga građani već pojeli. Struja, kafa i benzin poskupljuju, pa ćemo piti čaj, parkirati auto, ko ima sreće da nađe mesto, grejaćemo se po kućama optimizmom, a po kafanama pesimizmom. Sve čekajući poslednji voz za EU.

A taj voz nikako da stane na našoj stanici. Kao višegodišnji penzioner strepim da ga neću ni dočekati. Pogotovo što su nam ga neke televizije sa nacionalističkom frekvencijom već ogadile. Pa kad se prebrojimo, pedeset posto naroda, onaj praktičniji bi ga čekali kao Godoa, a sto posto, poneseno emocijama, bi radije čekalo transsibirsku železnicu. Pa, dajte nam bilo koji voz, da ne čekamo i dalje, i da se ne smrzavamo na ideološkom peronu.

Mladi i dalje koriste ne samo vozove već i avione i autobuse, u modernoj seobi naroda. Ali svet je sastavljen od spojenih sudova. Zato nam dolaze Rusi, Ukrajinci, uskoro će, čini se, i Jermeni. O onima sa Bliskog istoka da i ne govorim. Oni su na severu Srbije stvorili svoj Nagorno-Karabah. Dok se Vulin moli bogu u Crkvi Svetog groba u Jerusalimu da ga iduće godine pozovu na američko-četničku žurku zvanu Halijard. Drugarica Mira mora da se prevrće u grobu.

Da nije Kosova, sve bi i dalje bilo u redu: Nole je na prvom mestu ATP liste, sportisti ateriraju na balkon Starog dvora, helikopter baca letke sa likom Milutina Milankovića i ostalih srpskih velikana... Toliko nam je dobro, da, evo, ni leto ne želi da nas napusti, mada mu je istekao mandat.