Za izgubljenu šaku odšteta 100 miliona dolara

Šaka je posle mozga najkreativniji – organ. Ovako deo ruke, na koji mnogi od nas ne obraćaju mnogo pažnje, doživljava profesor dr Milan Stevanović, mikrohirurg, poznato ime u svetu svetske i evropske hirurgije, koji je već 10 godina redovni profesor na Univerzitetu Južna Kalifornija u Los Anđelesu. On je na upravo završenom Prvom kongresu ortopedskih hirurga i traumatologa u Beogradu održao uvodno predavanje, a u razgovoru za „Politiku” objašnjava zašto je hirurgija šake umetnost i za najveće eksperte:

– Od svih ortopedskih povreda u 40 odsto slučajeva strada šaka, a život bez nje je veoma težak. Bez obzira što funkcioniše mozak, ako nema šake da izvrši zadate pokrete, sve je uzaludno, a pacijenti sa ovom povredom imaju veliki hendikep. To nije slučaj sa nogama, današnje proteze su jako dobre. Danas ljudi mogu da hodaju normalno i posle vrlo teških povreda. Međutim, nijedna kompjuterska proteza, iako Amerika ovog momenta ulaže preko 10 milijardi dolara u pronalaženje novih proteza za lečenje ranjenika iz Iraka i Avganistana, nije još uspela da reši ovaj problem – kaže profesor Stevanović.

Ima pokušaja da se transplantiraju šake sa kadavera, bilo kompletna šaka ili samo delovi i prsti, ali nerešeni problem ostaju periferni nervi, najbitniji da komande stignu od mozga do šake i prstiju. Milioni dolara troše se da se nađe dovoljno funkcionalna proteza koja bi mogla da zameni šaku koja je nastradala, ali naš sagovornik kaže da ma koliko savršena ona verovatno nikada neće moći da zameni funkciju šake, kao što to omogućuju replantacije, mikrohirurške intervencije, kojima se prišiva šaka.

– Nažalost, čovek nije svestan koliko mu je šaka važna, sve dok je ne izgubi, a nedovoljno je čuva. Šaka je praktično antena čovekovog mozga, koja prima i šalje dalje informacije. Ljudi koji su izgubili vid praktično se kreću pomoću šake, zato što su na prstima smeštena najsuptilnija tkiva koja im omogućavaju da se snalaze u prostoru – navodi sagovornik tek jedan od primera dragocenosti šake.

Mikrohirurgija je danas vrlo moćna hirurška grana, ali, ipak nije svemoguća – običnom čoveku teško je da shvati da ne može svaka odsečena ruka, šaka ili prst da budu prišiveni i da rade savršeno, kao pre nesreće.

– Uspešnost replantacije, odnosno prišivanja odsečenog dela zavisi od povrede. Na primer, sve oštre povrede se mogu lečiti. Zatim, veliku šansu za uspeh, čak 80 odsto, imaju transplantacije mišića sa nogu na druge delove tela, kao i transplantacije palčeva sa nogu umesto palca na ruci. Transplantacije ostalih prstiju sa nogu takođe su vrlo uspešne preko 95 odsto – navodi naš sagovornik.

 Ipak, dr Stevanović smatra da je mikrohirurgija dostigla jedan vrh preko kojeg teško da može dalje da se razvija. On podseća da ljudska vlas ima 150 mikrona, a mikrohirurzi šiju koncem od 24 mikrona debljine. Veličina najmanje igle koja se koristi u pedijatriji jeste 30 mikrona. Dakle sa ovim i sa svim optičkim sredstvima kojima danas raspolažu, mikrohirurzi ipak nisu iznad prirode.

– Zato je važno naučiti ljude da čuvaju šake i ruke – kaže dr Stevanović.

Ova poruka je veoma važna jer je u Srbiji vrlo visok procenat povređivanja šake u poljoprivrednim radovima i u industriji. Naši mikrohirurzi znaju da kažu kako su leti za Srbe najpogubnije stvari cirkular (cirkularna sekira) i dve-tri flaša piva, jer stotine ljudi ostaju bez prstiju, a često i bez cele šake.

– U Srbiji ove povrede najčešće nastaju tokom poljoprivrednih radova i u industriji, jer zaštita na radu nije dovoljno razvijena kao u zemljama Zapada ili Americi. U Americi broj replantacija zbog povreda u poljoprivredi je drastično smanjen, baš zbog edukacije. Mikrohirurzi su predlagali kako da se popravi zaštita ljudi koji upotrebljavaju razne mašine u poljoprivredi ili industriji, ali su svoje odigrala i suđenja. Jer, ako kompanija nije napravila preventivnu zaštitu radnika, cene odšteta su vrlo visoke – od 20 do 100 miliona, zavisno od sudije, navodi ovaj stručnjak.

Dr Stevanović je iz Srbije u SAD otišao 1990. godine i kaže kako su iskustva koje je stekao u Beogradu, na Klinici za ortopediju Kliničkog centra, praktično bila njegov kredit, pa je posao u Americi dobio odmah.