За изгубљену шаку одштета 100 милиона долара

Шака је после мозга најкреативнији – орган. Овако део руке, на који многи од нас не обраћају много пажње, доживљава професор др Милан Стевановић, микрохирург, познато име у свету светске и европске хирургије, који је већ 10 година редовни професор на Универзитету Јужна Калифорнија у Лос Анђелесу. Он је на управо завршеном Првом конгресу ортопедских хирурга и трауматолога у Београду одржао уводно предавање, а у разговору за „Политику” објашњава зашто је хирургија шаке уметност и за највеће експерте:

– Од свих ортопедских повреда у 40 одсто случајева страда шака, а живот без ње је веома тежак. Без обзира што функционише мозак, ако нема шаке да изврши задате покрете, све је узалудно, а пацијенти са овом повредом имају велики хендикеп. То није случај са ногама, данашње протезе су јако добре. Данас људи могу да ходају нормално и после врло тешких повреда. Међутим, ниједна компјутерска протеза, иако Америка овог момента улаже преко 10 милијарди долара у проналажење нових протеза за лечење рањеника из Ирака и Авганистана, није још успела да реши овај проблем – каже професор Стевановић.

Има покушаја да се трансплантирају шаке са кадавера, било комплетна шака или само делови и прсти, али нерешени проблем остају периферни нерви, најбитнији да команде стигну од мозга до шаке и прстију. Милиони долара троше се да се нађе довољно функционална протеза која би могла да замени шаку која је настрадала, али наш саговорник каже да ма колико савршена она вероватно никада неће моћи да замени функцију шаке, као што то омогућују реплантације, микрохируршке интервенције, којима се пришива шака.

– Нажалост, човек није свестан колико му је шака важна, све док је не изгуби, а недовољно је чува. Шака је практично антена човековог мозга, која прима и шаље даље информације. Људи који су изгубили вид практично се крећу помоћу шаке, зато што су на прстима смештена најсуптилнија ткива која им омогућавају да се сналазе у простору – наводи саговорник тек један од примера драгоцености шаке.

Микрохирургија је данас врло моћна хируршка грана, али, ипак није свемогућа – обичном човеку тешко је да схвати да не може свака одсечена рука, шака или прст да буду пришивени и да раде савршено, као пре несреће.

– Успешност реплантације, односно пришивања одсеченог дела зависи од повреде. На пример, све оштре повреде се могу лечити. Затим, велику шансу за успех, чак 80 одсто, имају трансплантације мишића са ногу на друге делове тела, као и трансплантације палчева са ногу уместо палца на руци. Трансплантације осталих прстију са ногу такође су врло успешне преко 95 одсто – наводи наш саговорник.

 Ипак, др Стевановић сматра да је микрохирургија достигла један врх преко којег тешко да може даље да се развија. Он подсећа да људска влас има 150 микрона, а микрохирурзи шију концем од 24 микрона дебљине. Величина најмање игле која се користи у педијатрији јесте 30 микрона. Дакле са овим и са свим оптичким средствима којима данас располажу, микрохирурзи ипак нису изнад природе.

– Зато је важно научити људе да чувају шаке и руке – каже др Стевановић.

Ова порука је веома важна јер је у Србији врло висок проценат повређивања шаке у пољопривредним радовима и у индустрији. Наши микрохирурзи знају да кажу како су лети за Србе најпогубније ствари циркулар (циркуларна секира) и две-три флаша пива, јер стотине људи остају без прстију, а често и без целе шаке.

– У Србији ове повреде најчешће настају током пољопривредних радова и у индустрији, јер заштита на раду није довољно развијена као у земљама Запада или Америци. У Америци број реплантација због повреда у пољопривреди је драстично смањен, баш због едукације. Микрохирурзи су предлагали како да се поправи заштита људи који употребљавају разне машине у пољопривреди или индустрији, али су своје одиграла и суђења. Јер, ако компанија није направила превентивну заштиту радника, цене одштета су врло високе – од 20 до 100 милиона, зависно од судије, наводи овај стручњак.

Др Стевановић је из Србије у САД отишао 1990. године и каже како су искуства које је стекао у Београду, на Клиници за ортопедију Клиничког центра, практично била његов кредит, па је посао у Америци добио одмах.