Visoki objekti

Članak „Stanovanje u simbolu” uvaženog arhitekte, urbaniste, naučnog istraživača Borislava Stojkova u kulturnom dodatku lista „Politika” od subote, 9. septembra, ukazao je na duboke probleme, ne samo na polju urbanizma i arhitekture stanovanja u visokim zgradama, već i života čoveka u onim socijalističkim i ovim kapitalističkim uslovima.

Čitajući članak dolazi se do stanovišta da je potrebno sve menjati: karakter, ćud, narav (etos), nasleđene gene, zakone, propise, i začudo, za sve je u pravu. Da su visoke zgrade nehumane za život ljudi odavno je pisano, protestovano, da ne zadovoljavaju uslove zvučne i toplotne izolacije, da su asocijalne, da su uzročnici pojave raznih psihičkih bolesti, ali se i dalje sve više grade, pa čak i vladajuće strukture donose planove posebnih namena kako bi se prevazišli postojeći urbanistički propisi.

Zbog stalnog porasta broja stanovnika na planeti, skučenog zemljišta, atraktivnih lokacija, pojedine zemlje su započele izgradnju tako gusto lociranih visokih zgrada, koje ne odgovaraju postojećim propisima, a idu u korist investitorskom urbanizmu, čiji je jedini zadatak ostvarenje što većeg profita, ne vodeći računa o kvalitetu stanovanja, arhitekturi objekta, a koristeći tržišne uslove velike potražnje.

Ubrzanje života, koje je započelo Francuskom revolucijom, danas se odvija tempom od kojeg zastaje dah. Troši se blago koje je nagomilala prošlost. Nedovoljno razvijene zemlje i one koje teže ekonomskoj i političkoj dominaciji nastoje da stalno povećavaju društveni proizvod, koji već sada iscrpljuje prirodu. Nestaju nafta, gas, ugalj, minerali i u tim nastojanjima čovek sve više isisava zemlju, čiji će energetski, prirodni izvori nestati za kojih 200 godina. Uvideli su to oni koji postavljaju pitanje „zlatne milijarde” (smanjenje broja ljudi na milijardu), o čemu je pisao i američki književnik Džonatan Frenzen, i već preduzimaju određene mere (ratovi, hemijske i biološke intervencije, nehumani sateliti u kosmosu, mediji i druge, njima znane mere).

Živo biće na ovoj planeti svoje preživljavanje ostvaruje uništavanjem drugog života. Različito od životinja, pored ovog, čovek uništava i prirodu. Možda je već stupila na snagu izreka: „Homo homini lupus est”. Napad današnjeg čoveka na ostatak vremena (niko više ne veruje, ni filozofi ni naučnici, u beskonačnost prostora i vremena) jeste sukob „prirodnog i društvenog” i neizbežan je, a gubitnik će biti čovek i „plava planeta će ravnodušno nastaviti da kruži svemirom oslobođena histeričara koji su neko vreme na njoj stanovali i tom prilikom je iscrpljivali i unosili nemire” (Ridiger Zafranski, nemački filozof). „Mi smo jedna slamka među vihorove”, kaže Njegoš.

Nisam siguran da je sve ono o preopterećenosti prostora, ograničenosti vremena za čoveka i ovu planetu uzeo u obzir, kada je pominjao uvaženog arhitektu Mihajla Mitrovića i njegove solitere, pa i one na Konjarniku, jer je više govorio o nedostatku kulture stanovanja našeg čoveka u ovako visokim objektima. (Totalni nedostatak kulture stanovanja, urednog i higijenskog življenja, nepoznavanje rukovanja savremenim uređajima – liftovima). Ovome je potrebno dodati da naše društvo ne zna šta znači reč „održavanje”.

Na žalost moga kolege Borislava Stojkova i na moju veliku žalost, visoke zgrade moraju da postoje i da se grade, jer će biti utočište za ljude u prenaseljenim mestima, regionima, zemljama, jer će biti grupisane mete za sve zlonamerne, lakše mete prirodnih nepogoda, svih ratnih nedaća, biće objekti za spas i proterivanje čoveka sa zemlje, iz prirode, koju je odavno iskoristio.

Ni tada, kad je usvajan plan posebnih namena, ni sada: „Kada pomenem naselje Beograd na vodi, odmah odoh pod hladan tuš”, kolega Stojkov nije se zalagao onoliko koliko se zalagao arhitekta Mihajlo Mitrović, koji je u ime predsednika Akademije arhitekture zahtevao da se projekat „posebnih namena Beograd na vodi” obustavi zbog neprimerno visokih zgrada pored reke i vizuelnog, saobraćajnog i fizičkog blokiranja grada prema reci i zbog tog sukoba doživeo zdravstvene tegobe, a možda je i ceo članak aluzija na visoke objekte u pomenutom naselju s obzirom na to da je naselje u jednom članku nazvao: „Đinđuve za naivni narod”.

Ako mogu da doprinesem razvoju misli o ovoj problematici, ubrzanjima industrijske revolucije i ograničenju života na ovoj planeti (Šopenhauer, Frojd, Jung, Niče), to su razmišljanja da čovek mora da misli i na druge ljude u budućnosti, da smanji svoje zahteve kako bi sačuvao prirodu i odložio onu konačnost, jer niko više ne govori o beskonačnosti, a visoke objekte, ako već moraju da se grade, treba graditi na opravdanim lokacijama, u skladnoj, prevashodno vizuelnoj grupaciji, koja će predstavljati urbanističko-arhitektonski sklad i autentičnost.

Zdravko Zdravković,
arhitekta