Високи објекти

Чланак „Становање у симболу” уваженог архитекте, урбанисте, научног истраживача Борислава Стојкова у културном додатку листа „Политика” од суботе, 9. септембра, указао је на дубоке проблеме, не само на пољу урбанизма и архитектуре становања у високим зградама, већ и живота човека у оним социјалистичким и овим капиталистичким условима.

Читајући чланак долази се до становишта да је потребно све мењати: карактер, ћуд, нарав (етос), наслеђене гене, законе, прописе, и зачудо, за све је у праву. Да су високе зграде нехумане за живот људи одавно је писано, протестовано, да не задовољавају услове звучне и топлотне изолације, да су асоцијалне, да су узрочници појаве разних психичких болести, али се и даље све више граде, па чак и владајуће структуре доносе планове посебних намена како би се превазишли постојећи урбанистички прописи.

Због сталног пораста броја становника на планети, скученог земљишта, атрактивних локација, поједине земље су започеле изградњу тако густо лоцираних високих зграда, које не одговарају постојећим прописима, а иду у корист инвеститорском урбанизму, чији је једини задатак остварење што већег профита, не водећи рачуна о квалитету становања, архитектури објекта, а користећи тржишне услове велике потражње.

Убрзање живота, које је започело Француском револуцијом, данас се одвија темпом од којег застаје дах. Троши се благо које је нагомилала прошлост. Недовољно развијене земље и оне које теже економској и политичкој доминацији настоје да стално повећавају друштвени производ, који већ сада исцрпљује природу. Нестају нафта, гас, угаљ, минерали и у тим настојањима човек све више исисава земљу, чији ће енергетски, природни извори нестати за којих 200 година. Увидели су то они који постављају питање „златне милијарде” (смањење броја људи на милијарду), о чему је писао и амерички књижевник Џонатан Френзен, и већ предузимају одређене мере (ратови, хемијске и биолошке интервенције, нехумани сателити у космосу, медији и друге, њима знане мере).

Живо биће на овој планети своје преживљавање остварује уништавањем другог живота. Различито од животиња, поред овог, човек уништава и природу. Можда је већ ступила на снагу изрека: „Homo homini lupus est”. Напад данашњег човека на остатак времена (нико више не верује, ни филозофи ни научници, у бесконачност простора и времена) јесте сукоб „природног и друштвеног” и неизбежан је, а губитник ће бити човек и „плава планета ће равнодушно наставити да кружи свемиром ослобођена хистеричара који су неко време на њој становали и том приликом је исцрпљивали и уносили немире” (Ридигер Зафрански, немачки филозоф). „Ми смо једна сламка међу вихорове”, каже Његош.

Нисам сигуран да је све оно о преоптерећености простора, ограничености времена за човека и ову планету узео у обзир, када је помињао уваженог архитекту Михајла Митровића и његове солитере, па и оне на Коњарнику, јер је више говорио о недостатку културе становања нашег човека у овако високим објектима. (Тотални недостатак културе становања, уредног и хигијенског живљења, непознавање руковања савременим уређајима – лифтовима). Овоме је потребно додати да наше друштво не зна шта значи реч „одржавање”.

На жалост мога колеге Борислава Стојкова и на моју велику жалост, високе зграде морају да постоје и да се граде, јер ће бити уточиште за људе у пренасељеним местима, регионима, земљама, јер ће бити груписане мете за све злонамерне, лакше мете природних непогода, свих ратних недаћа, биће објекти за спас и протеривање човека са земље, из природе, коју је одавно искористио.

Ни тада, кад је усвајан план посебних намена, ни сада: „Када поменем насеље Београд на води, одмах одох под хладан туш”, колега Стојков није се залагао онолико колико се залагао архитекта Михајло Митровић, који је у име председника Академије архитектуре захтевао да се пројекат „посебних намена Београд на води” обустави због непримерно високих зграда поред реке и визуелног, саобраћајног и физичког блокирања града према реци и због тог сукоба доживео здравствене тегобе, а можда је и цео чланак алузија на високе објекте у поменутом насељу с обзиром на то да је насеље у једном чланку назвао: „Ђинђуве за наивни народ”.

Ако могу да допринесем развоју мисли о овој проблематици, убрзањима индустријске револуције и ограничењу живота на овој планети (Шопенхауер, Фројд, Јунг, Ниче), то су размишљања да човек мора да мисли и на друге људе у будућности, да смањи своје захтеве како би сачувао природу и одложио ону коначност, јер нико више не говори о бесконачности, а високе објекте, ако већ морају да се граде, треба градити на оправданим локацијама, у складној, превасходно визуелној групацији, која ће представљати урбанистичко-архитектонски склад и аутентичност.

Здравко Здравковић,
архитекта