Neuhvaćeni šarm romana

Za scenski tekst predstave „Lažljivi život odraslih”, nastao prema istoimenom romanu Elene Ferante, može se reći da ima postdramsku, razlomljenu formu (autor dramatizacije i songova Nina Kuclar Stiković). Razbijen je linearan tok pripovedanja, likovi su multiplicirani, uvedeni su horski delovi, vremenski skokovita naracija, kao i songovi koji još dublje guraju scensku radnju u vode ekspresionističkog i epskog teatra. Takođe se može reći da je takva dramatizacija iznenađujuća, imajući u vidu jednostavniju pripovednu formu romana, dela koje pitko i šarmantno, ali i raskošno analitički ispisuje sećanja protagonistkinje Đovane na odrastanje u Napulju, bolan i otrežnjujući proces razotkrivanja nagomilanih porodičnih laži.

Dramatizacija je, naravno, autorski čin, i autor može da bude slobodan da scenski tekst oblikuje prema svojim osećanjima i uverenjima, i u tom smislu upadljivije razlikovanje stila pripovedanja u romanu i dramatizaciji nije po sebi problematično, naprotiv, ako je ona vešto skrojena. Međutim, u slučaju ove predstave, ne može se reći da je dramatizacija njeno vredno polazište, jer je isuviše strukturalno i stilski složena, često bez potrebe, a na račun tog formalnog usložnjavanja su sasušena značenja romana, njegova slojevita i vredna kopanja po karakterima punokrvnih likova. Zato je tačnije reći da je ovaj scenski tekst jedno neplodno tlo gde je niklo rastrzano, stilski neuhvatljivo, nekonzistentno delo (tekst dramatizacije nisam imala na uvid, o njemu pišem na osnovu predstave, pa je svakako teže sasvim razgraničiti dramaturške i rediteljske postupke).

Reditelj Sebastijan Horvat je uobličio, dakle, stilski vrlo eklektičnu predstavu u kojoj se sudaraju elementi naivnog, omladinskog teatra, sa tamnim ekspresionizmom koji podseća na Vedekindovo „Buđenje proleća”, naturalizmom koji asocira na dela italijanskog filmskog neorealizma, kao i sa brehtovski hladnim i mikrofonima otuđenim, epskim, kao i muzičkim delovima. To sudaranje raznorodnih težnji u predstavi ima i različite vrednosti, u pojedinim scenama funkcioniše, u drugima ne. Na primer, izuzetni su prizori sukoba Đovane sa ocem, koga predstavlja i hor, snažno izražavajući nepodnošljivo osećanje pritiska, napada na njenu krhkost i nesigurnost u vremenu odrastanja. Uopšteno govoreći, horske scene ekspresionističke osećajnosti u predstavi uzbudljivo izražavaju sukob pojedinca sa okruženjem, energija grupe mladih glumaca ima opčinjavajuću moć. Sa druge strane, pojedinačni, individualizovani nastupi glumaca su retko tako upečatljivi.

Raskošnu scensku snagu imaju i pomenute filmične scene napuljskog života, kada se na prethodno ogoljenu, stilizovanu scenu, unese realistički dekor koji slikovito odražava sirotinjske živote Vitorije (Marija Pikić), Margerite (Nevena Mihailović), i njene dece, Korada (Jana Bjelica), Tonina (Anđela Kribl), i Đulijane (Mina Nenadović), (scenografija Igor Vasiljev, kostim Belinda Radulović). Paralelni prizori, igrani na više nivoa, donose rascvetanu, bujnu živost italijanske svakodnevice, ali je problem u tome što oni postoje za sebe, nisu deo čvrste, organski povezane celine. U tom smislu, naročito su neuklopljene uvodne scene predstave koje teku pod upaljenim svetlima u celoj sali, kada nam se protagonistkinja Đovana (Maša Obradović) direktno obraća, upoznajući nas sa drugaricama, Anđelom (Jovana Šokčević) i Idom (Vanja Panić). Te scene su pojednostavljeno naivne, u neskladu sa ostatkom predstave, već sa narednom scenom, ekspresionistički oblikovanog, košmarnog hora, odrazom Đovanine patnje u školi.

Đovanu igraju tri glumice različitih izražajnih vrednosti, Maša Obradović, Isidora Simijonović i Bojana Stojković, što negde jeste značenjski opravdano, u pogledu materijalizovanog izraza adolescentskih promena, ali se takođe ne može reći da se nešto bitnije dobilo na snazi scenskog izraza, tim umnožavanjem glumica. Vitoriju, Đovaninu tetku, važnu u njenom odrastanju i razbijanju predrasuda, igra Marija Pikić, ne dostižući upečatljivost lika u romanu, slobodne, jake, bestidne i požrtvovane žene u isto vreme. U podeli su samo glumice, što takođe nije baš jasno, jer se ni tim izborom ništa bitnije nije dobilo. U želji da se ta odluka opravda i razume, može se tumačiti kao izraz ideje opšte vladavine i nadmoći žena, ili projekcije sveta iz ženskog ugla. Ali to je već stvar ličnog angažmana gledaoca, potrebe da se nađe opipljivi smisao u prilično zamagljenom prostoru značenja ove predstave, u magli koja najčešće nije ni intelektualno ni emotivno podsticajna.

Rediteljska poetika Sebastijana Horvata jeste uvek autentična i intrigantna, ali je u ovom slučaju, tumačenja jedne nepotrebno formalno usložnjene dramatizacije, proizvela mahnitu scensku oluju u kojoj su stradale i vredne ideje.