Неухваћени шарм романа

За сценски текст представе „Лажљиви живот одраслих”, настао према истоименом роману Елене Феранте, може се рећи да има постдрамску, разломљену форму (аутор драматизације и сонгова Нина Куцлар Стиковић). Разбијен је линеаран ток приповедања, ликови су мултиплицирани, уведени су хорски делови, временски скоковита нарација, као и сонгови који још дубље гурају сценску радњу у воде експресионистичког и епског театра. Такође се може рећи да је таква драматизација изненађујућа, имајући у виду једноставнију приповедну форму романа, дела које питко и шармантно, али и раскошно аналитички исписује сећања протагонисткиње Ђоване на одрастање у Напуљу, болан и отрежњујући процес разоткривања нагомиланих породичних лажи.

Драматизација је, наравно, ауторски чин, и аутор може да буде слободан да сценски текст обликује према својим осећањима и уверењима, и у том смислу упадљивије разликовање стила приповедања у роману и драматизацији није по себи проблематично, напротив, ако је она вешто скројена. Међутим, у случају ове представе, не може се рећи да је драматизација њено вредно полазиште, јер је исувише структурално и стилски сложена, често без потребе, а на рачун тог формалног усложњавања су сасушена значења романа, његова слојевита и вредна копања по карактерима пунокрвних ликова. Зато је тачније рећи да је овај сценски текст једно неплодно тло где је никло растрзано, стилски неухватљиво, неконзистентно дело (текст драматизације нисам имала на увид, о њему пишем на основу представе, па је свакако теже сасвим разграничити драматуршке и редитељске поступке).

Редитељ Себастијан Хорват је уобличио, дакле, стилски врло еклектичну представу у којој се сударају елементи наивног, омладинског театра, са тамним експресионизмом који подсећа на Ведекиндово „Буђење пролећа”, натурализмом који асоцира на дела италијанског филмског неореализма, као и са брехтовски хладним и микрофонима отуђеним, епским, као и музичким деловима. То сударање разнородних тежњи у представи има и различите вредности, у појединим сценама функционише, у другима не. На пример, изузетни су призори сукоба Ђоване са оцем, кога представља и хор, снажно изражавајући неподношљиво осећање притиска, напада на њену крхкост и несигурност у времену одрастања. Уопштено говорећи, хорске сцене експресионистичке осећајности у представи узбудљиво изражавају сукоб појединца са окружењем, енергија групе младих глумаца има опчињавајућу моћ. Са друге стране, појединачни, индивидуализовани наступи глумаца су ретко тако упечатљиви.

Раскошну сценску снагу имају и поменуте филмичне сцене напуљског живота, када се на претходно огољену, стилизовану сцену, унесе реалистички декор који сликовито одражава сиротињске животе Виторије (Марија Пикић), Маргерите (Невена Михаиловић), и њене деце, Корада (Јана Бјелица), Тонина (Анђела Крибл), и Ђулијане (Мина Ненадовић), (сценографија Игор Васиљев, костим Белинда Радуловић). Паралелни призори, играни на више нивоа, доносе расцветану, бујну живост италијанске свакодневице, али је проблем у томе што они постоје за себе, нису део чврсте, органски повезане целине. У том смислу, нарочито су неуклопљене уводне сцене представе које теку под упаљеним светлима у целој сали, када нам се протагонисткиња Ђована (Маша Обрадовић) директно обраћа, упознајући нас са другарицама, Анђелом (Јована Шокчевић) и Идом (Вања Панић). Те сцене су поједностављено наивне, у нескладу са остатком представе, већ са наредном сценом, експресионистички обликованог, кошмарног хора, одразом Ђованине патње у школи.

Ђовану играју три глумице различитих изражајних вредности, Маша Обрадовић, Исидора Симијоновић и Бојана Стојковић, што негде јесте значењски оправдано, у погледу материјализованог израза адолесцентских промена, али се такође не може рећи да се нешто битније добило на снази сценског израза, тим умножавањем глумица. Виторију, Ђованину тетку, важну у њеном одрастању и разбијању предрасуда, игра Марија Пикић, не достижући упечатљивост лика у роману, слободне, јаке, бестидне и пожртвоване жене у исто време. У подели су само глумице, што такође није баш јасно, јер се ни тим избором ништа битније није добило. У жељи да се та одлука оправда и разуме, може се тумачити као израз идеје опште владавине и надмоћи жена, или пројекције света из женског угла. Али то је већ ствар личног ангажмана гледаоца, потребе да се нађе опипљиви смисао у прилично замагљеном простору значења ове представе, у магли која најчешће није ни интелектуално ни емотивно подстицајна.

Редитељска поетика Себастијана Хорвата јесте увек аутентична и интригантна, али је у овом случају, тумачења једне непотребно формално усложњене драматизације, произвела махниту сценску олују у којој су страдале и вредне идеје.