Jedini „princ” u Crnoj Gori

Bar – Penzioner iz Bara, diplomirani pravnik Radovan Knežević pune četiri decenije ima jedinstveni oldtajmer na ovim prostorima – NSU Prins 1100. Vozilo Radovanu i njegovoj supruzi Egli, sa kojom živi u srećnom braku 52 godine, predstavlja i svakodnevni podsetnik na nekadašnje lepo sarajevsko doba.

– U Sarajevu sam proveo 35 godina, studirao, diplomirao, oženio se i penzionisao 1982, a onda sam se, budući da sam Crmničanin iz Gluhog Dola, vratio u Bar sa suprugom. Moj prvi auto bio je „fića”. Kupio sam ga u proleće 1967, ali sam ga malo vozio jer sam 27. decembra iste godine imao udes kod Neuma. Survali smo se sa puta, ali, srećom ni meni ni mojoj braći od tetke, koji su bili u autu, nije bilo ništa. Vozilo je bilo kasko osigurano, na 1,4 miliona dinara, a kako je bilo novo, od osiguravajućeg zavoda sam dobio 1,3 miliona i odlučio da kupim princa, priča Knežević.

U to vreme, princ je u Jugoslaviji bio popularan automobil. Bio je brz, iako sa svega 45 konjskih snaga.

– Kad poleti, postizao je stotinu kilometara na sat za sedam do osam sekundi. Platio sam ga 2,175 miliona dinara, to je onda bila dobra para, pa sam osim novca od osiguranja uzeo kredit kod Auto-Hrvatske i preko nje dobio princa 1968. Nisam bio ministar, već običan čovek, rukovodilac jedne firme, ali bilo je to vreme kada su plate bile solidne, veli starina koji je sa princom prevalio više od 174.000 kilometara.

Dok je bio u Bosni, kaže, više ga je vozio, jer je prelazio godišnje i po 10.000 do 12.000 kilometara.

Auto je i danas potpuno ispravan, spreman i za potencijalno novog gazdu, jer je čika Radovan odlučio da ga proda.

– Nemam garažu pa je na suncu koje ovde u Baru nagrdi auto, žao mi je da se prži, to je razlog. U Sarajevu mu je neprijatelj bila so kojom su zimi posipani putevi, ali sam ga stalno štitio odozdo i uspeo da ga sačuvam, nigde nema rđe. Žao mi je da ga otuđim. Možda sam i previše sentimentalan, ali ako vas neka stvar u životu dobro služi, onda je zavolite kao čoveka. Ukoliko ne nađem kupca koji će dobro brinuti o njemu i dalje ću ga voziti, ističe Knežević.

Čika Radovan prima bosansku penziju od 382 evra mesečno, a supruga, sa kojom nije imao dece, nikada nije radila, jer, kako veli – nije ni bilo potrebe, on je dobro zarađivao.

– Kada sam se penzionisao primao sam oko 470 dolara u dinarima. Bila je to dobra penzija. Ona i sada nije loša za bosanske prilike gde su troškovi života penzionera manji za 20 do 30 odsto u odnosu na Crnu Goru.

Kneževići sve manje koriste svog princa.

– Meni su 82 godine i još sam sposoban da vozim. Istina, to radim oprezno jer ovi mladi vozači su, uglavnom, nekulturni, nepažljivi i opasni – ugrožavaju i sebe i druge. Naši putevi su loši, a kola manje-više dobra i jako brza i otuda toliko udesa, mrtvih i povređenih, rezignirano veli čika Radovan Knežević, ponosno stojeći pored svog ljubimca na četiri točka.