Једини „принц” у Црној Гори

Бар – Пензионер из Бара, дипломирани правник Радован Кнежевић пуне четири деценије има јединствени олдтајмер на овим просторима – NSU Prins 1100. Возило Радовану и његовој супрузи Егли, са којом живи у срећном браку 52 године, представља и свакодневни подсетник на некадашње лепо сарајевско доба.

– У Сарајеву сам провео 35 година, студирао, дипломирао, оженио се и пензионисао 1982, а онда сам се, будући да сам Црмничанин из Глухог Дола, вратио у Бар са супругом. Мој први ауто био је „фића”. Купио сам га у пролеће 1967, али сам га мало возио јер сам 27. децембра исте године имао удес код Неума. Сурвали смо се са пута, али, срећом ни мени ни мојој браћи од тетке, који су били у ауту, није било ништа. Возило је било каско осигурано, на 1,4 милиона динара, а како је било ново, од осигуравајућег завода сам добио 1,3 милиона и одлучио да купим принца, прича Кнежевић.

У то време, принц је у Југославији био популаран аутомобил. Био је брз, иако са свега 45 коњских снага.

– Кад полети, постизао је стотину километара на сат за седам до осам секунди. Платио сам га 2,175 милиона динара, то је онда била добра пара, па сам осим новца од осигурања узео кредит код Ауто-Хрватске и преко ње добио принца 1968. Нисам био министар, већ обичан човек, руководилац једне фирме, али било је то време када су плате биле солидне, вели старина који је са принцом превалио више од 174.000 километара.

Док је био у Босни, каже, више га је возио, јер је прелазио годишње и по 10.000 до 12.000 километара.

Ауто је и данас потпуно исправан, спреман и за потенцијално новог газду, јер је чика Радован одлучио да га прода.

– Немам гаражу па је на сунцу које овде у Бару нагрди ауто, жао ми је да се пржи, то је разлог. У Сарајеву му је непријатељ била со којом су зими посипани путеви, али сам га стално штитио одоздо и успео да га сачувам, нигде нема рђе. Жао ми је да га отуђим. Можда сам и превише сентименталан, али ако вас нека ствар у животу добро служи, онда је заволите као човека. Уколико не нађем купца који ће добро бринути о њему и даље ћу га возити, истиче Кнежевић.

Чика Радован прима босанску пензију од 382 евра месечно, а супруга, са којом није имао деце, никада није радила, јер, како вели – није ни било потребе, он је добро зарађивао.

– Када сам се пензионисао примао сам око 470 долара у динарима. Била је то добра пензија. Она и сада није лоша за босанске прилике где су трошкови живота пензионера мањи за 20 до 30 одсто у односу на Црну Гору.

Кнежевићи све мање користе свог принца.

– Мени су 82 године и још сам способан да возим. Истина, то радим опрезно јер ови млади возачи су, углавном, некултурни, непажљиви и опасни – угрожавају и себе и друге. Наши путеви су лоши, а кола мање-више добра и јако брза и отуда толико удеса, мртвих и повређених, резигнирано вели чика Радован Кнежевић, поносно стојећи поред свог љубимца на четири точка.