Dva lica domaćeg avio-prevoznika

Vaspitani da volimo svoju zemlju, i danas, kad god je moguće, izaberemo nešto svoje, pa tako i avio-prevoznika na redovnom letu za Atinu van sezone, koji traje oko sat i 20 minuta. Ove godine, pet nedelja pre puta, kupujem kartu koja je čak 50 odsto skuplja nego prošle godine, jer je sve popunjeno sem jednog mesta za polazak i nekoliko za povratak. Odmah javljam kumi, sa kojom putujem, koja sazna da ni tog jednog nema, ali uspe nekako za istu cenu da kupi kartu za let bez prtljaga.

Na čekiranju saznamo da ima mnogo slobodnih mesta, da biramo sedišta. Ali to nije sve: pre ulaska u avion, vidimo belu letilicu bez oznaka, čak ni tipa aviona. Dočeka nas u crno obučeno osoblje, doduše, ženski personal uz bele kragnice. U avionu oznake na nekoj ćirilici koju ne prepoznajemo, a sporazumevanje isključivo engleskim jezikom, iako su svi putnici Srbi, na redovnom letu srpskog avio-prevoznika. Snimljenu poruku s uputstvima u slučaju nesreće ne bi razumeli ni najbolji poznavaoci engleskog. Tokom leta pitamo stjuarda kojom ćirilicom su ispisani izlazi i sl. Reče da ne zna jer je Španac, a na pitanje čiji je avion odgovara – litvanski.

I u povratku je sve bilo čudno. Ulazimo u avion sa spoljnim obeležjima srpskog prevoznika, osoblje strano (nismo pitali odakle), oznake u avionu na grčkom i engleskom. Sporazumevanje engleskim. I kao „šlag na torti”, od putnika koji više puta godišnje leti za Atinu saznamo da kupovina više meseci unapred, cenu svodi na sedmi deo onoga što smo platile. Ostaje da zaključimo da srpski avio-prevoznik na redovnoj liniji ima dva lica: jedno – niskobudžetnog prevoznika, kad se karta kupuje mnogo meseci unapred, i drugo – lice „dranja kože na šiljak”.

Vera Milanković