Два лица домаћег авио-превозника

Васпитани да волимо своју земљу, и данас, кад год је могуће, изаберемо нешто своје, па тако и авио-превозника на редовном лету за Атину ван сезоне, који траје око сат и 20 минута. Ове године, пет недеља пре пута, купујем карту која је чак 50 одсто скупља него прошле године, јер је све попуњено сем једног места за полазак и неколико за повратак. Одмах јављам куми, са којом путујем, која сазна да ни тог једног нема, али успе некако за исту цену да купи карту за лет без пртљага.

На чекирању сазнамо да има много слободних места, да бирамо седишта. Али то није све: пре уласка у авион, видимо белу летилицу без ознака, чак ни типа авиона. Дочека нас у црно обучено особље, додуше, женски персонал уз беле крагнице. У авиону ознаке на некој ћирилици коју не препознајемо, а споразумевање искључиво енглеским језиком, иако су сви путници Срби, на редовном лету српског авио-превозника. Снимљену поруку с упутствима у случају несреће не би разумели ни најбољи познаваоци енглеског. Током лета питамо стјуарда којом ћирилицом су исписани излази и сл. Рече да не зна јер је Шпанац, а на питање чији је авион одговара – литвански.

И у повратку је све било чудно. Улазимо у авион са спољним обележјима српског превозника, особље страно (нисмо питали одакле), ознаке у авиону на грчком и енглеском. Споразумевање енглеским. И као „шлаг на торти”, од путника који више пута годишње лети за Атину сазнамо да куповина више месеци унапред, цену своди на седми део онога што смо платиле. Остаје да закључимо да српски авио-превозник на редовној линији има два лица: једно – нискобуџетног превозника, кад се карта купује много месеци унапред, и друго – лице „драња коже на шиљак”.

Вера Миланковић