Omaž vajaru Milunu Vidiću

Užice – Davno su minule sedamdesete i osamdesete kad je vajar Milun Vidić (1939–2007) nagrađivan kao jedan od najcenjenijih naših skulptora – uz ostalo i „Politikinom” nagradom „Vladislav Ribnikar” za samostalnu izložbu skulptura u Muzeju savremene umetnosti 1980, a njegov užički zavičaj (rodio se u ovdašnjem selu Roge) seća ga se ovih dana novom izložbom. To je postavka crteža i skulptura „Predeli Miluna Vidića” otvorena u holu Gradskog kulturnog centra, u sklopu programa obeležavanja Dana Užica.

Svaka od ovih Vidićevih figura izgledom i materijalom kao da govori o predelima, brdima, zanatima, pticama iz umetnikovog zavičaja, višeznačne su njegove poruke. Izložene skulpture uglavnom su od drveta, poneka u kombinaciji drvo-metal. Ovo je omaž Vidiću u Užicu nakon decenije od prethodne njemu posvećene retrospektivne postavke, dostupan posetiocima do 18. oktobra.

Otvarajući izložbu direktor GKC Užice Filip Baralić istakao je svoju fascinaciju Vidićevom obradom materijala.

– Te fine teksture govore, a to se veoma lepo čita. Iako je živeo u Beogradu i predavao u Novom Sadu, ostao je zaljubljen u rodni kraj, u naše lepote. To se vidi ne samo u njegovim radovima, nego i u skicama za monumentalne skulpture gde se može sagledati čitav jedan zaselak s drvenim kućama, kapijama, prolazima. Pa i to što je većinom koristio drvo povlači odjeke njegovog kraja, starih kuća brvnara – rekao je Baralić, najavljujući da će za koji dan iz štampe izaći i knjiga istog naziva kao izložba, u kojoj su sabrani razgovori koje je sa Vidićem vodio novinar Radio Beograda Miloš Jevtić (predgovor knjige napisao vajar Zoran Ivanović).

Po rečima profesora Ilije Misailovića, prijatelja Miluna Vidića, tog velikog vajara je Olga Jevrić predložila da bude dopisni član SANU, ali nije izabran jer mu je prilikom glasanja nedostajao samo jedan glas. Posle toga Vidić više nikada nije ni konkurisao za ovu najvišu naučnu i umetničku ustanovu.

U Milunovoj biografiji, postavljenoj pored dela na užičkoj izložbi, navodi se da je bio jedan od osnivača i članova vajarske grupe „Deset plus”, te da je od 1977. do 1994. predavao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a zatim do penzije 2004. na FPU u Beogradu kao redovni profesor predmeta vajanje. Njegove skulpture nalaze se u muzejima, galerijama i prostorima gradova bivše Jugoslavije, nagrađivan je mnogim priznanjima. Preminuo je 2007, sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.