Омаж вајару Милуну Видићу

Ужице – Давно су минуле седамдесете и осамдесете кад је вајар Милун Видић (1939–2007) награђиван као један од најцењенијих наших скулптора – уз остало и „Политикином” наградом „Владислав Рибникар” за самосталну изложбу скулптура у Музеју савремене уметности 1980, а његов ужички завичај (родио се у овдашњем селу Роге) сећа га се ових дана новом изложбом. То је поставка цртежа и скулптура „Предели Милуна Видића” отворена у холу Градског културног центра, у склопу програма обележавања Дана Ужица.

Свака од ових Видићевих фигура изгледом и материјалом као да говори о пределима, брдима, занатима, птицама из уметниковог завичаја, вишезначне су његове поруке. Изложене скулптуре углавном су од дрвета, понека у комбинацији дрво-метал. Ово је омаж Видићу у Ужицу након деценије од претходне њему посвећене ретроспективне поставке, доступан посетиоцима до 18. октобра.

Отварајући изложбу директор ГКЦ Ужице Филип Баралић истакао је своју фасцинацију Видићевом обрадом материјала.

– Те фине текстуре говоре, а то се веома лепо чита. Иако је живео у Београду и предавао у Новом Саду, остао је заљубљен у родни крај, у наше лепоте. То се види не само у његовим радовима, него и у скицама за монументалне скулптуре где се може сагледати читав један заселак с дрвеним кућама, капијама, пролазима. Па и то што је већином користио дрво повлачи одјеке његовог краја, старих кућа брвнара – рекао је Баралић, најављујући да ће за који дан из штампе изаћи и књига истог назива као изложба, у којој су сабрани разговори које је са Видићем водио новинар Радио Београда Милош Јевтић (предговор књиге написао вајар Зоран Ивановић).

По речима професора Илије Мисаиловића, пријатеља Милуна Видића, тог великог вајара је Олга Јеврић предложила да буде дописни члан САНУ, али није изабран јер му је приликом гласања недостајао само један глас. После тога Видић више никада није ни конкурисао за ову највишу научну и уметничку установу.

У Милуновој биографији, постављеној поред дела на ужичкој изложби, наводи се да је био један од оснивача и чланова вајарске групе „Десет плус”, те да је од 1977. до 1994. предавао на Академији уметности у Новом Саду, а затим до пензије 2004. на ФПУ у Београду као редовни професор предмета вајање. Његове скулптуре налазе се у музејима, галеријама и просторима градова бивше Југославије, награђиван је многим признањима. Преминуо је 2007, сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.