Srbija pocepanih patika

Koliko još legalnih udarca po mozgu i emocijama? Zaplenjene falsifikovane patike u normalnim zemljama ilegalno se dele sirotinji, zar je Srbija bogata?!

Činjenica je da se radi o zaštiti biznisa, tj. stvaranju jake ekonomije i kapitalističke države u kojoj će se imati ili nemati za originalne „najk” patike. „Ako nema hleba, neka narod jede kolače”. Nismo dovoljno bogati da bismo jeftino živeli, bolje je dati 10.000 dinara za original koji će trajati godinama, nego 900 dinara za falsifikat kome će rok upotrebe biti nekoliko meseci. A šta je sa onima koji nemaju ni za falsifikat? Da li je uništavanje 75.000 pari patika odbrana od ekonomske anarhije i iskorak ka blistavoj demokratiji ili je to pak nehuman i nemoralan čin koji doprinosi državnoj kasi, ali ne i narodu? Da li će država od poreza koji dobija od kompanije „Najk” konačno obuti sirotinju?

Sve je više ljudi pocepanih patika koji pitaju na ulici: „Brate, imaš neku kintu?”. Pamtiću do kraja života ono što sam video i osetio pre nekoliko godina u banatskom selu Jankov Most kada sam lepio nekakve plakate. Bilo je prohladno proleće, kiša... Kuća od ćerpića... Ugledao sam bosu decu kako iz blatnjavog dvorišta trče na ulicu. Najmlađi i najmršaviji dečak se okliznuo i pao u baru, ali je ubrzo ustao, a dvojica dečaka i devojčica su već dotrčali do mene. Bili su musavi i neuhranjeni, kost i koža, izbačeni stomačići podsećali su na decu iz Etiopije.

Upitao sam ih: „Gde su vam mama i tata?”. Pokazivali su mi ručicama, tapkajući se za usne, da su gladni. Izvadio sam „plazmu” iz džepa koju mi je majka kupila i dao im. Devojčica, suznih očiju, poljubila mi je ruku i otrčala u kuću, a braća za njom... Rekao sam: Bože, pomozi im!

U međuvremenu video sam sve i svašta, lepu ženu, srednjih godina, kako vadi pitu iz kontejnera, koleginice pocepanih patika, beskućnike kako spavaju na kartonskim kutijama, decu koja traže da jedu, vile od par miliona evra, klince koji voze džipove sa zatamnjenim staklima...

Nekoliko meseci kasnije video sam onu decu iz Jankovog Mosta na naslovnim stranama „Zrenjanin lista”, kao i njihove roditelje kojima su ta deca oduzeta. Tada sam saznao da su zbrinuta na dečijem odeljenju zrenjaninske bolnice, gde su ih ošišali zbog vašaka, poskidali nataloženu prljavštinu sa tabana i pružili im medicinsku pomoć. Dvojicu dečaka iz te porodice imam priliku da pratim. Oni su sada u hraniteljskoj porodici kod mojih poznanika, obuveni su, obučeni, siti, idu u školu i izvanredno napreduju. Zašto država ne bi uložila u takvu decu?

Možda se među njima krije neki talenat koji je mogao da vidi na ekranu kako u gradskoj čistoći u Beogradu, mašinom za sečenje gume, melju patike samo zato što su falsifikat.

Falsifikovanje robne marke je krivično delo i krađa tuđeg imena i brenda. U državi se moraju poštovati zakoni i prava intelektualne svojine. Petar Tadić iz uprave carina, „sledeći carinske zakone”, izjavio je da roba sa koje je skinut znak ne može biti puštena u promet i da patike nisu mogle biti poklonjene siromašnoj deci. Tome se protivio i „Delta sport”, generalni zaštitnik „najk” patika, koji strasno čuva svoju reputaciju.

Zar se nije mogao prekršiti zakon i pronaći neko drugo rešenje? Sa falsifikovanih „najk” patika trebalo je poskidati etikete, staviti nove i podeliti ih siromašnoj deci. Loši zakoni su najgora vrsta tiranije, oni se stvaraju za sve, a primenjuju se uglavnom samo na siromašne i uvek su korisni onima koji imaju, a štetni onima koji nemaju. Zakoni u Srbiji su paučina kroz koju prolaze velike muve, a u koju se hvataju male.

Sasvim sam slučajno prijatelj sam Vladimirom Miladinovićem, bivšim načelnikom vojne službe bezbednosti na Kosovu i Metohiji, koga je borba protiv zločina, korupcije i kriminala koštala karijere. Snimio je za B92 dokumentarni film „Ispovest načelnika vojne službe bezbednosti”, te nam je otuda poznato šta se sve u Srbiji radilo kada su mnogi mislili da je država krava koja se hrani na nebu, a muze na zemlji, tako da su patike najmanji problem. Nije tačno da carina nije mogla ništa drugo da uradi sa tim patikama. Kao što široj javnosti nije poznato gde se utapaju narkotici i oružje, tako nije trebalo da bude poznato ni da će se patike utopiti gradskoj čistoći na sečenje, da siromašna deca ne bi patila još više. Uništavanje patika možemo posmatrati na dva načina, kao sprečavanje kriminalaca da i dalje uvoze falsifikate i kao nehuman i nemoralan čin.

Voleo bih da znam gde je slabašna devojčica, suznih očiju, koja mi je uzela plazmu iz ruku, da li je i dalje gladna i bosa kao pre nekoliko godina, da li je i dalje u prljavoj majci i kratkim pantalonicama sa opasanom vrpcom oko struka.

Dosta je bilo brbljanja, narod je sam sebi pisao presudu. Pravila se moraju poštovati. Neka zakoni budu strogi, a ljudi milostivi.

Pesnik, student književnosti