Portir sa magistraturom

Čedomir Bar, zaposlen u jednom preduzeću od 1996. godine kao recepcionar, kaže da svoj posao obavlja sa velikom profesionalnošću i da trenutno piše magistarski rad. „Sve nivoe obrazovanja prijavljujem i evidentiram kod nadležnih organa. U više navrata sam tražio unapređenje ili radno mesto po stručnoj spremi i odgovarajuća primanja. Nikad nisam dobio ništa, osim diskriminacije od rukovodilaca. Nemoguće je napredovati kad direktori dovode i zapošljavaju svoje partijske kolege, rodbinu, kumove, prijatelje ili na određenim radnim mestima zadržavaju kadrove, iako većina nema odgovarajuću stručnu spremu za poslove koje obavlja.”

Ovo je samo jedno od 154 svedočenja zaposlenih koji smatraju da su im prekršena radnička prava, objavljena u brošuri „Snaga društvene odgovornosti”. Centar za demokratiju je prikupio svedočenja ljudi iz deset gradova Srbije kojima su na bilo koji način prekršena ili ugrožena prava na rad.

Kako se navodi u ovoj brošuri, od prispelih svedočenja, 70 odsto su poslale žene i u istom tolikom procentu osobe starosti između 30 i 50 godina. Prema obrazovnoj strukturi, 20 odsto ljudi ima završenu osnovnu školu, 42 odsto srednju, 36 odsto njih ima završen fakultet, dok je sedam odsto magistara i dva odsto doktora nauka. Oko 45 odsto svedočenja stiglo je od ljudi koji su radili ili još rade u državnim preduzećima, a oko 35 odsto iz privatnih, dok je ostatak iz društvenih firmi i akcionarskih društava.

Jedna od zanimljivih priča koje je svoje mesto našle u ovoj brošuri jeste i sudbina Snežane Tatarević. Ona je posle 28 godina rada u preduzeću NN dobila otkaz bez otpremnine. „Kolegi, koji je bio direktor preduzeća na Kosovu NN, a potom kao raseljeno lice od 1999. godine, sa puno razumevanja sam pomogla u zapošljavanju supruge, kupovini stana i zapošljavanju i njega samog u preduzeću NN. On je želeo da mu budem i intimna prijateljica, što sam ja odbila. Od tada on počinje da me maltretira. Prvo su usledile tri degradacije na niža radna mesta, a zatim je krenuo sa najprimitivnijim vidom samo njemu svojstvenog ponašanja. U radnim prostorijama, u radno vreme me je vređao, psovao majku stotinak puta, pretio, potezao predmete, unosio se u lice i sve to pred ostalim zaposlenim. Jedinu pomoć mi je pružilo udruženje ’Stop mobing’, čiji sam sada član. Sada sam bez ikakvih primanja, a on je direktor sa, odgovorno tvrdim, falš diplomom Više ekonomske škole iz Peći.”

Probleme na poslu imala je i Ana Trifunović. Ona kaže da je diskriminisana već dve godine „To se manifestuje uskraćivanjem osnovnih sredstava za rad, ukidanjem uslova za rad, brutalnim uvredama tipa ’đubre jedno, neradnice, glupačo, nećeš dobiti to što tražiš, ja ti ne dam’, koje mi je uputila šefovica odeljenja u kome radim. Ove godine mi je odbila dva zahteva za godišnji odmor rečima: ’Ne dam ti. Ako budem bila raspoložena, kasnije’.”

Trifunović u pismu koje je uputila Centru za demokratiju navodi da joj je u junu 2007. godine šefovica odeljenja naložila da uradi posao „za čije sprovođenje mi je uskratila sredstvo za rad (računar), a onda me pred drugima brutalno izvređala da sam đubre i neradnica. Nakon ovoga mi je uputila Službu unutrašnje kontrole, s prijavom da odbijam radni zadatak, da izlazim kad hoću... Ista služba nije pokrenula disciplinski postupak, jer nije pronašla nikakve dokaze u prilog njenoj prijavi. Ja sam u više navrata podnosila prijavu sa dokazima protiv nje, ali do danas nisam dobila nikakav odgovor od njih, niti je protiv nje išta preduzeto. Podnela sam prijavu inspekciji rada i sada je u žalbenom postupku. Oni su intervenisali, ali ne u zakonskom roku od 30 dana, nego nakon tri meseca, tek pošto sam pisala prijavu načelniku, a zatim direktoru inspekcije rada. Podnela sam krivičnu prijavu sudu i postupak je u toku”, navodi ona.

Odgovarajući na pitanje da li su i kako pokušali da zaštite svoja prava, većina zaposlenih je izjavila da se obraćala direktoru kompanije. Neki od njih nikako nisu pokušali da nađe zaštitu, manjina je izjavila da se obraćala institucijama–inspekciji rada, sudovima, sindikatima, lično ministrima, čak i predsedniku Srbije.

Ksenija Petovar, iz Centra za demokratiju, kaže da je zakonska regulativa u Srbiji umnogome usklađena sa međunarodnim dokumentima i odgovarajućom regulativom Evropske unije. Osnovni problem je što se mnogi od propisa ne poštuju i što su veoma slabi zaštitni mehanizmi i instrumenti za sprovođenje zakonskih propisa. Kod jednog broja poslodavaca uvreženo je „vulgarno shvatanje kapitalizma” da je radnik trošak koji treba smanjiti, a ne onaj koji donosi profit i predstavlja najveću vrednost kompanije. Ovakvo shvatanje može se menjati pokretanjem pozitivne društvene energije i razvijanjem solidarnosti zaposlenih i građana, zaključuje Petovar.