Портир са магистратуром

Чедомир Бар, запослен у једном предузећу од 1996. године као рецепционар, каже да свој посао обавља са великом професионалношћу и да тренутно пише магистарски рад. „Све нивое образовања пријављујем и евидентирам код надлежних органа. У више наврата сам тражио унапређење или радно место по стручној спреми и одговарајућа примања. Никад нисам добио ништа, осим дискриминације од руководилаца. Немогуће је напредовати кад директори доводе и запошљавају своје партијске колеге, родбину, кумове, пријатеље или на одређеним радним местима задржавају кадрове, иако већина нема одговарајућу стручну спрему за послове које обавља.”

Ово је само једно од 154 сведочења запослених који сматрају да су им прекршена радничка права, објављена у брошури „Снага друштвене одговорности”. Центар за демократију је прикупио сведочења људи из десет градова Србије којима су на било који начин прекршена или угрожена права на рад.

Како се наводи у овој брошури, од приспелих сведочења, 70 одсто су послале жене и у истом толиком проценту особе старости између 30 и 50 година. Према образовној структури, 20 одсто људи има завршену основну школу, 42 одсто средњу, 36 одсто њих има завршен факултет, док је седам одсто магистара и два одсто доктора наука. Око 45 одсто сведочења стигло је од људи који су радили или још раде у државним предузећима, а око 35 одсто из приватних, док је остатак из друштвених фирми и акционарских друштава.

Једна од занимљивих прича које је своје место нашле у овој брошури јесте и судбина Снежане Татаревић. Она је после 28 година рада у предузећу НН добила отказ без отпремнине. „Колеги, који је био директор предузећа на Косову НН, а потом као расељено лице од 1999. године, са пуно разумевања сам помогла у запошљавању супруге, куповини стана и запошљавању и њега самог у предузећу НН. Он је желео да му будем и интимна пријатељица, што сам ја одбила. Од тада он почиње да ме малтретира. Прво су уследиле три деградације на нижа радна места, а затим је кренуо са најпримитивнијим видом само њему својственог понашања. У радним просторијама, у радно време ме је вређао, псовао мајку стотинак пута, претио, потезао предмете, уносио се у лице и све то пред осталим запосленим. Једину помоћ ми је пружило удружење ’Стоп мобинг’, чији сам сада члан. Сада сам без икаквих примања, а он је директор са, одговорно тврдим, фалш дипломом Више економске школе из Пећи.”

Проблеме на послу имала је и Ана Трифуновић. Она каже да је дискриминисана већ две године „То се манифестује ускраћивањем основних средстава за рад, укидањем услова за рад, бруталним увредама типа ’ђубре једно, нераднице, глупачо, нећеш добити то што тражиш, ја ти не дам’, које ми је упутила шефовица одељења у коме радим. Ове године ми је одбила два захтева за годишњи одмор речима: ’Не дам ти. Ако будем била расположена, касније’.”

Трифуновић у писму које је упутила Центру за демократију наводи да јој је у јуну 2007. године шефовица одељења наложила да уради посао „за чије спровођење ми је ускратила средство за рад (рачунар), а онда ме пред другима брутално извређала да сам ђубре и нерадница. Након овога ми је упутила Службу унутрашње контроле, с пријавом да одбијам радни задатак, да излазим кад хоћу... Иста служба није покренула дисциплински поступак, јер није пронашла никакве доказе у прилог њеној пријави. Ја сам у више наврата подносила пријаву са доказима против ње, али до данас нисам добила никакав одговор од њих, нити је против ње ишта предузето. Поднела сам пријаву инспекцији рада и сада је у жалбеном поступку. Они су интервенисали, али не у законском року од 30 дана, него након три месеца, тек пошто сам писала пријаву начелнику, а затим директору инспекције рада. Поднела сам кривичну пријаву суду и поступак је у току”, наводи она.

Одговарајући на питање да ли су и како покушали да заштите своја права, већина запослених је изјавила да се обраћала директору компаније. Неки од њих никако нису покушали да нађе заштиту, мањина је изјавила да се обраћала институцијама–инспекцији рада, судовима, синдикатима, лично министрима, чак и председнику Србије.

Ксенија Петовар, из Центра за демократију, каже да је законска регулатива у Србији умногоме усклађена са међународним документима и одговарајућом регулативом Европске уније. Основни проблем је што се многи од прописа не поштују и што су веома слаби заштитни механизми и инструменти за спровођење законских прописа. Код једног броја послодаваца уврежено је „вулгарно схватање капитализма” да је радник трошак који треба смањити, а не онај који доноси профит и представља највећу вредност компаније. Овакво схватање може се мењати покретањем позитивне друштвене енергије и развијањем солидарности запослених и грађана, закључује Петовар.