Kako nastaviti život uprkos gubitku

Svakoga dana na putevima Srbije dve osobe poginu, a broj povređenih u saobraćajnim nesrećama je nekoliko puta veći. Procene policije govore da se svakoga dana desi oko sto saobraćajnih nesreća, u kojima bude povređeno oko pedeset osoba, od kojih dvadeset ima teže telesne povrede. Psiholozi upozoravaju da posledice saobraćajnih nezgoda ne nose samo žrtve, već i njihove porodice, kao i svedoci i počinioci ovih događaja. Ako je reč o nesreći sa smrtnim ishodom, osobe koje su izgubile bližnjeg često se nikada ne oporave od ove traume. Zbog toga su Agencija za bezbednost saobraćaja, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Društvo psihologa Srbije i Udruženje roditelja dece stradale u saobraćaju počeli zajednički projekat pod nazivom „Psihološka podrška porodicama žrtava saobraćajnih nezgoda i učesnika u saobraćajnim nezgodama”, u okviru koga će osobe moći da dobiju besplatnu psihološku pomoć na broj 0800-008-50-87 radnim danima od 10 do 16 sati. Projekat podrazumeva i uspostavljanje stalnog servisa podrške žrtvama saobraćajnih nesreća, obuku psihologa, policijskih službenika i pripadnika hitnih medicinskih službi o načinu reagovanja tokom saopštavanja teških vesti rodbini ili preživelima.

Kako je prilikom predstavljanja ovog projekta istakao Branko Stamatović, direktor Agencije za bezbednost saobraćaja, u poslednjih pet godina u saobraćaju je lakše i teže povređeno ili poginulo oko 102.000 ljudi. On je dodao da je obučeno oko 70 psihologa na teritoriji cele Srbije, da mogu da pruže psihološku podršku. Načelnik Uprave saobraćajne policije Slaviša Lakićević upozorio je da su u našoj zemlji prošle godine poginule 553 osobe, od kojih je 11 dece, dok je ove godine devetoro dece stradalo u saobraćaju.

Dr Nikola Petrović, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i član Društva psihologa Srbije, u razgovoru za „Politiku” kaže da posledice saobraćajnih nesreća trpe ne samo njegove neposredne žrtve, bez obzira na težinu povrede, već i svi koji su u njima učestvovali i koji su povezani sa žrtvama ili vinovnicima ovih akcidenata.

„Posledice zavise pre svega od toga koliko je osoba bila povređena – nije svejedno da li je neko u saobraćajnoj nesreći lakše povređen ili je završio na intenzivnoj nezi ili postao osoba sa invaliditetom. Nekada se dešava da osoba nema nikakvih telesnih povreda, ali godinama živi sa psihičkim traumama i razvije snažnu anksioznost, dok osobe koje su bile ozbiljno povređene mogu da razviju depresivne simptome ili posttraumatski stresni poremećaj. Ako je neko izgubio dete u saobraćajnoj nesreći, on se možda nikada neće oporaviti od tog gubitka. Međutim, i vinovnici saobraćajnih nesreća, naročito onih sa smrtnim ishodom, mogu imati niz psiholoških problema”, upozorava naš sagovornik i dodaje da veći broj osoba u Srbiji strada u saobraćajnim nesrećama nego što počini suicid.

On dodaje da do sada nije bilo servisa, ni organizovanog sistema podrške žrtvama saobraćajnih nesreća, izražavajući zadovoljstvo što će se Srbija pridružiti porodici zemalja koje brinu o osobama koje su doživele nesreću u saobraćaju.

„Usluga koja je planirana ovim projektom jeste vrsta intervencije u krizi, što je kratkoročna procena i tretman, a ako ta pomoć nije dovoljna, te osobe biće upućene na psihoterapiju. Cilj pružanja psihološke pomoći žrtvama saobraćajnih nesreća i članovima njihovih porodica jeste sprečavanje gorih psihičkih posledica i povratak osobe na mentalno funkcionisanje pre nesreće. Time se smanjuje i broj dana bolovanja, ali i pritisak na zdravstveni sistem”, zaključuje Petrović.

Predstavnica Udruženja roditelja dece stradale u saobraćaju Verica Vitorović istakla je da u Srbiji ne postoji nijedna institucija koja se bavi teže povređenima ili kojima je neko stradao u nesreći, a porodice koje su preživele gubitak moraju da nauče „ponovo da žive, od nule”.