Želim da mi glumci zadržimo trunku dostojanstva

Mi glumci budemo u nekom trenutku na vrhu, pa onda padnemo. To je naša glumačka sudbina. Šta znači biti javna ličnost najbolje se vidi kada krenu da se igraju sa njenim privatnim životom. Onda ih pretvore u klovnove, kojim god segmentom „javnosti” se bavili. Apsolutno nije lepo iznositi privatne stvari između reklama za mušku potenciju i gljivica na noktima. Toga sam se uvek gnušala. Dešavalo se to i meni, a kada vidim da se moje kolege nalaze između ta dva bloka reklama, život mi se smuči. Ne želimo da budemo ti klovnovi, želimo da zadržimo trunku dostojanstva, pa ako smo odlučili da budemo dostojanstveni, neka nas tako i tretiraju.

Ovo konstatuje glumica Ljubinka Klarić koja je proteklih sedmica gotovo paralelno radila dve predstave: „1984” po delu Džordža Orvela u režiji Alije Luke u Beogradskom dramskom pozorištu i predstavu „Godišnjica” Rebeke Vilhajt u režiji Petra Jovanovića, čija premijera je u sredu uveče, 18. oktobra od 19.30 sati na Velikoj sceni zemunskog Madlenijanuma. Delo je prevela Olja Đorđević. Scenograf je Damjan Paranosić, kostimograf Milica Grbić Komazec, kompozitor Bojan Milinković. Scenski pokret radio je Danilo Milovanović. U glumačkoj ekipi su i Stefan Bundalo, Vanja Milačić, Srđan Karanović, Tamara Aleksić i Ljubomir Bulajić.

Komedija „Godišnjica” savremeni je američki komad o nesnalaženjima u braku i brojnim izazovima… Šta se zapravo krije iza ove slatko-gorke priče?

Komad „Godišnjica” počinje komično, u njenom prvom delu igramo Stefan Bundalo i ja. Predstava prati priču o ljudima koji žive u Njujorku šezdesetih godina prošlog veka, koji imaju „novi novac”. Odnosno, to su novi bogataši koji imaju defekt sa kćerkom koja se zatvara u toalet, ne želi da izađe – da se uda. Zbog čega ne želi da se uda otkrivamo tokom igre u prvom činu. Zato jer je živela gledajući svoje roditelje i spoznala da možda to ne bi želela i za sebe. To je razlog zašto drugi deo, 25 godina kasnije počinje kao melodrama, gde je ideja da taj brak nikada nije ni trebalo da se desi. Mislim da brak ne gubi svoju funkciju, ako ništa drugo ono zbog dece. Nažalost i deca su danas kolateralna šteta loših odnosa jer ljudi brakove ne shvataju ozbiljno. Lako stupaju u njih i još lakše se razvode. Naravno, nisam neki ekspert, moj brak davno i brzo se, nažalost, završio. Ipak, smatram da ko god je u današnje vreme uspeo da održi i sačuva brak heroj je.

Šta je u fokusu vašeg scenskog čitanja dela „Godišnjica” koje je gorko zbog baznih životnih činjenica koje razotkriva?

Svima su nam bliske ovakve priče i sudbine. Ljudi dosta kriju stvarnu sliku, događaje između svoja četiri zida. Nekada ne rešavaju probleme, nekada ih rešavaju, ali se mahom prave „mrtvi”. I onda se to završi nekom ružnom situacijom, čak više nema ni prijateljskih rastanaka. I to mi se čini da je jako popularno u današnje vreme.

Prvi deo dela „Godišnjica” dešava se 1968. godine u vreme velikih društvenih promena u Americi… Drugi deo 1992. godine. Predstava zapravo otkriva zablude o braku i partnerskim odnosima. Šta se desilo sa institucijom braka u ovoj najezdi obaveza sa kojima se nosimo? Kakav je vaš stav?

Nemam stav prema braku, s obzirom na to da nisam u bračnoj zajednici. Davno je to bilo. Više nisam stupala u brak, niti imam nameru. Nisam ljubitelj braka, budući da mislim da postavlja izvesne granice i sputava čoveka da bude ono što jeste. Ko može, ko voli, ko ima snage da izdrži takav način života, prema njemu imam veliko poštovanje, ali to je jako teško. Kada razmišljam o vezama, pa i o braku, smatram da svog partnera ne treba izdati, ako ništa drugo. Ako ste već odlučili da ostvarite brak, zajednicu, onda nemojte nikada da izneverite svog partnera.

Šta je vas privuklo novoj scenskoj junakinji Normi? Koja je njena istina? U kakvom vrtlogu emocija se zarobila?

Moja junakinja je Norma, majka devojke koja treba da se uda, a zatim majka Mimsi, žene koju tumači Vanja Milačić, 25 godina kasnije. Posle dve i po decenije, susreću se u sobi gde je sve počelo. Norma je žena koja je u apsolutnoj negaciji njihovih nesrećnih bračnih okolnosti, ali takvi kakvi jesu oni funkcionišu. Često su razdvojeni dok se u velikoj muci ne spoje.

Gotovo paralelno sa predstavom „Godišnjica” u matičnom BDP-u radili ste predstavu „1984” Džordža Orvela. Čime vas je osvojila Orvelova poetika?

Mislim da Orvelova poetika može svakoga da obuzme. Ko god da je pročitao knjigu, nadam se da, i želim da verujem, da je pozorišna publika čitala njegova dela. Koliko sam upoznata, Orvelova dela uvedena su u lektiru. Kada sam pročitala njegov rukopis bila sam opčinjena. Nikada nisam ni pretpostavila da će njegovo delo da bude postavljeno na scenu, odnosno da ću imati priliku da igram u predstavi, kao što je „1984”. Kada sam dobila tu priliku, to je za mene značilo stepenicu više što se tiče glumačkih izazova i pravca u mojoj karijeri.

Položaj žena u društvu je večna tema. Kakav je, po vašem mišljenju, položaj balkanske žene danas?

Mislim da se položaj žena u društvu dosta promenio. I da su žene imale uvek izbor, makar kod nas. U vreme stare Jugoslavije niko tu nije bio potčinjen, svi su bili ravnopravni, nije bilo te vrste diskriminacije. Možemo da pričamo o lošem položaju žena u zemljama gde to zaista jeste problem, gde ne mogu da izađu na ulicu ukoliko nisu potpuno zabrađene, gde ne mogu da idu u školu, da rade, gde im je uloga samo da gaje decu i služe mužu. E, to jeste problem, jer nemaju nikakva prava. Kada pričamo o ženskim pravima, danas u Srbiji, to je zaista smešno, žene rade ono što žele i dovoljno su snažne. Koliko vidim dovoljno su jake, čak su pojedine i agresivnije nego što bi trebalo da budu. Tako da ne bih raspravljala o ženskim pravima ni kada je u pitanju Evropa, niti Srbija.