​Pobunjenik svetskog glasa

Mihajlo Mitrović (1922–2018), arhitekta i „mislilac arhitekture”, esejista svetskog renomea, glavni projektant Urbanističkog zavod Srbije pedesetih godina prošlog veka, profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, kao i Fakulteta tehničkih nauka u Čačku, dobitnik raznih važnih nagrada, napunio bi 101 godinu ovog prvog septembra. U jeku tog jubileja, Mitrovićevoj porodici se pridružila samoorganizovana grupa građana-istraživača u cilju spasavanja njegove zaostavštine.

Dometi velikog naučnika i umetnika predstavljeni su javnosti u sredu (12. oktobra), dok su sledeća dva dana bila posvećena obilasku njegovog stana u Beogradu, gde je pohranjena Mitrovićeva arhiva. Pored ćerke tog diva modernizma, Mine Glogovac, slikarke i naslednice autorskih prava svog oca, publici Male sale Kolarčeve zadužbine obratili su se i Nataša Bodrožić, kustoskinja i kulturna radnica, Maja Lalić i Danijela Rajović, arhitektkinje, arhitekta Zoran Dmitrović i fotograf Mikica Andrejić. U daljem tekstu oni će biti potpisani kao članovi inicijative „Predbudućnost: Čija je naša baština / Arhiva Mihajlo Mitrović”, jer su sledeći njihovi navodi plod zajedničkog truda, kao i želje da ponovo zasija ime svetski slavnog graditelja.

„Stvarao je u okviru epohe modernizma, ali ga ne možemo posmatrati kao tipičnog modernistu zarobljenog u pravila i jezik modernog pokreta. Na izvestan način, Mitrović je pobunjenik koji je iz tog opiranja datom trendu iznedrio sopstveni jezik ’poetike opeke’”, kažu naši sagovornici. Inspiraciju je crpeo iz secesije, savremene skandinavske arhitekture i našeg predratnog graditeljstva, da bi sve to začinio upotrebom ornamenata, citata, i uvođenjem skulptura i slika u modernistička zdanja.

Tako njegovo u nas najčuvenije delo – Geneks kulu ili Zapadnu kapiju Beograda krase oslikane tavanice autora Lazara Vujaklije, kao i skulptura Ptica Miloša Šobajića, koji je svoj slikarski pečat ostavio i na fasadi zgrade u Takovskoj 5, koju je projektovao Mitrović. Filozofski posmatrano, time je on „spajao različite temporalnosti, u potrazi za univerzalnim, vanvremenskim arhitektonskim izrazom”. Odatle se i izrodila „poetika opeke”, sa svom svojom „riznicom oblika”.

Nije on bio imun ni na Le Korbizjeov uticaj, o čemu svedoči brutalistička nota njegovog neimarstva, ali i izuzetan broj knjiga tog još slavnijeg graditelja koje su građani-istraživači pronašli u biblioteci Mitrovića tokom „gerilske akcije” popisa izdanja u posedu arhitekte (i) u našem fokusu. Nečim ga je „zarazila” i arhitektura Francuske i Danske, gde se školovao, kako primećuju članovi navedene inicijative za spas Mitrovićeve zaostavštine.

Poruka betona

„Njegovo delo bi tek trebalo ozbiljnije da se proučava u odnosu na savremeni trenutak, budući da je i on sam vodio dijalog sa savremenim arhitektonskim tendencijama i uvek isticao da je arhitektura na prvom mestu umetnost”, naglašavaju članovi inicijative „Predbućnost”. Studijska putovanja po Francuskoj i Danskoj pojačala su njegov kritički stav prema stanju u struci i predominantnom internacionalnom stilu u arhitekturi, kojima je zamerao manjak originalnosti. „Za veću kreativnu slobodu u arhitektonskom izrazu, Mitrović se izborio nizom projekata sa elementima brutalizma i postmodernizma u kojima kritičari danas pronalaze ’anarhičnu lepotu’, njega nazivajući ’pobunjenikom’. Stoga, duh iskonske neposlušnosti i borba za slobodu umetničkog izražavanja u arhitekturi možda su najistaknutije osobenosti Mitrovićevog pristupa arhitekturi”, zaključuju građani-istraživači.

Njegov neosporan značaj na internacionalnoj sceni takođe nije dovoljno analiziran, pa je svrha katalogizacije pomenutog arhiva i njegovog čuvanja da se postavi temelj nekog kasnijeg proučavanja, a on sam smesti u šire polje kulture i umetnosti, gde je Mitrović svrstavao arhitekturu.

Vratimo se Zapadnoj kapiji Beograda, koja „kao srednjevekovna kula štiti srpsku prestonicu i uliva osećaj sigurnosti kod posmatrača”. Prostorna organizacija Geneks kule bila je avangardna sedamdesetih godina prošlog veka, kad je zgrada podignuta, ali je i danas naprednija od gotovo svega što se po Srbiji zida. „U našoj sredini se danas sve manje prepoznaje autorski pristup arhitekturi koji je u saglasju sa inovativnim i savremenim arhitektonskim temama i konceptima, što nije samo srpski već i regionalni problem”, kako naši sagovornici ističu. To što se današnji objekti koncipiraju kao stambeno-poslovni, zapravo je jedina sličnost sa ovim velelepnim Mitrovićevim delom.

I sam beton, od koga je Geneks kula napravljena, u ono vreme je odašiljao drugačiju poruku, simbolišući moć razvijene države, što je predstavljala i u nju smeštena kompanija. Perspektive Jugoslavije označavala je unutrašnja „otvorena vizura ka spoljašnjem prostoru”, kroz velike staklene površine prozora. Restoran na vrhu, dodaćemo, koji je spajao dve kule, takođe je „elokventan” na poseban način: koristila ga je tadašnja elita, i nikad se nije panoramski zavrteo, premda je to bila ideja graditelja, nesaglasnog s tom elitizacijom.

Ideološki aspekt je glavni krivac i za to što se socijalistička zdanja, građena u duhu jugoslovenskog modernizma, danas ne posmatraju s dovoljno dostojanstva, pa zato u pravoj meri nisu ni proučena. Za to vreme, ono što se u socijalizmu smatralo nepodobnim, danas se nemilice čini, pa se ruše zgrade i spomenici, ili prepuštaju zapuštenosti, kao i brutalnoj privatizaciji, kako ističu građani-istraživači. Potom se rađaju inicijative za obnovu porušenog, kao što pokazuje primer spomenika Vojina Bakića u Hrvatskoj, gde simbol pobede naroda Slavonije u Drugom svetskom ratu, u Kamenskoj, treba da bude hologramski. Inostrani stručnjaci ovu arhitekturu (Splita 3, Novog Beograda, Novog Zagreba...) posmatraju kao egzemplar suživota prirode s graditeljskom umetnošću, uz izraženi osećaj za ekologiju.

Takvi biseri humanističkog pristupa arhitekturi izloženi su egzistencijalnim problemima, često menjajući vlasnike ili bivajući prepravljeni i nadograđeni. „Time se trajno umanjuje vrednost minule arhitekture, te smanjuje korpus primera njene izuzetnosti, što lančano proizvodi čitav niz negativnih posledica kojima se (očigledno) niko ne bavi”, upozoravaju zaštitari Mitrovićevog opusa. Načinjena šteta se ne sagledava, i ne izražava u širem finansijskom kontekstu. Kada se ovo uvede kao kriterijum propasti, tada će i arhitektonski objekti biti lakše odbranjivi, i bez pozivanja na postojeće zakone o zaštiti. Tada nećemo više uzimati u obzir samo cenu materijala i lične afinitete prema određenim stilovima i delima, kako tvrde članovi ove grupe.

U svetu se zaštita arhitekture 20. veka sprovodi ozbiljno, pa je 17 Le Korbizjeovih objekata pod protektoratom Uneska. Ali, to nama nije dovoljno da shvatimo da je modernistički pravac u arhitekturi, čiji smo bili ravnopravni deo, dovoljno dobar i za nas. Za to, naravno, nisu odgovorni građani koji zaslužuju i da više saznaju o Mihajlu Mitroviću kroz njegove knjige, i knjige pisane o njemu, ali i drugu arhivsku građu.

Grupa „Predbudućnost: Čija je naša baština / Arhiva Mihajlo Mitrović” je heterogena, kako u smislu profesionalnosti, tako i geografski. Ona okuplja arhitekte, filozofe, dramaturge, fotografe, slikare. „Naš zajednički imenitelj nije zaštita radi zaštite, niti sećanje radi sećanja, nego stav da je arhitektura deo kulturnog nasleđa i deo (inter)nacionalnog identiteta bez obzira na to u kome periodu je nastala”, naši sagovornici navode, naglašavajući da bi zaštita trebalo da odnosi i na izgrađene objekte, i na dokumentaciju o njihovom nastanku.

Zahvalnica „Politike”

Preduzeti koraci na polju zaštite kompletnog Mitrovićevog opusa tek je početak aktivnosti na formiranju (Inter)nacionalnog centra za arhitekturu, čija će uloga biti učiniti lako dostupnom građu, sakupljenu na jednom mestu. Brojnim istraživačima koji su zainteresovani za njegov rad, ovo će značajno olakšati posao. Takav pristup se u velikoj meri razlikuje od izolovane zaštite, kakvom se bave institucije državne arhive.

Sav prikupljen i brižljivo popisan materijal, zaokružen u celinu, za šta su se zamozadužili brojni volonteri, biće ustupljen ustanovi voljnoj za čuvanje uspomene na lik i delo Mitrovića.

„Broj nagrada koje je on zaslužio i dobio za svoj doprinos u arhitekturi dovoljan je motiv da se što pre krene u osmišljavanje sistemske zaštite njegovog stvaralaštva i arhive. Mi smo ih, za početak, popisali: stručne i naslove iz beletristike iz njegove lične biblioteke, digitalizovane slajdove njegovih objekata koje je sam fotografisao, beleške o arhitekturi...”, članovi grupe nabrajaju korake već obavljenog posla.

„Ogromna je prednost to što je Mitrović bio izuzetno sistematičan, te je sve nabrojano sačuvao. Ovo obrađujući, pokrenuli smo inicijativu da te značajne memorabilije dobiju svoj krov. A kakav će biti krov – treba tek da se osmisli”, oni ističu.

Istovremeno, ti združeni stručnjaci i ljubitelji umetnosti došli su na ideju da naš list ponovo otvori redovan prostor za promišljanje arhitekture i emancipaciju građana o kompleksnim pitanjima grada, koji je godinama negovao arhitekta Mihajlo Mitrović. I zašta je od Politike dobio posebnu zahvalnicu, pronađenu u njegovoj arhivi, za pet decenija objavljivanja tekstova o arhitekturi u svetu i kod nas, u ovom dodatku Kultura, umetnost, nauka.