O „Smaku” i spomeniku

Grupa „Smak” ostavila je značajan trag na pop-rok sceni bivše i sadašnje države. Nešto od toga, pokazaće vreme, možda će imati istorijski značaj. Ali podizati spomenik živim članovima benda (osim Borisa, pevača) nije primereno. Reč je o najogoljenijem socrealizmu. Dobro se zna kome je za života u nekadašnjoj državi podizan spomenik – Titu.

Novinar B. Kartalović u „Politici” od 23. septembra sveobuhvatno nudi priču o „spomeniku” i različitim mišljenjima Kragujevčana. Čini to argumentovano, ne skrivajući da postoje velike podele među žiteljima grada i Šumadije. I sam se izlažem opasnosti da se moje ocene i stavovi tumače na različite načine i iz različitih pobuda. Odmah da kažem: kao novinar dugo poznajem sve članove „Smaka”. Još sedamdesetih godina prošlog veka, kad su se tek okupljali, snimili su džingl za emisiju „Čavrljanje” koju sam uređivao i vodio na Radio Kragujevcu. Snimanje je obavljeno jednim mikrofonom „uherskim” u Sali Vatrogasnog doma. I dan-danas sa posebnom ljubavlju čuvam taj snimak.

S Točkom sam proveo mnoge dane. Pričao mi je u mikrofon u Kragujevcu i Čačku, kako je počeo da svira gitaru na bolničkom lečenju i upornošću postao genijalac, pravi virtuoz, biću slobodan da kažem – u nekim stvarima na nivou Džimija Hendriksa. Zoran, bas-gitarista (u tadašnjoj ulici M. Tita bio mi je i komšija), rekao bih – dosta tih, nenametljiv, ali veoma važan „šraf” za bend. Kepa za bubnjevima ispoljavao je energiju kakva do tada nije viđena u pop-rok grupama na domaćem tlu. Boris je imao specifičan glas i upravo takav vokal odgovarao je onome što je izlazilo ispod Točkove matrice.

Ni sledeće rečenice neće imati ništa lično, želim samo da ukažem na manjak znanja onih koji donose ovakve odluke na lokalnom nivou. Gradski većnik za kulturu g. Miljan Bjeletić, objašnjavajući odluku o „spomeniku”, kazao je da je „Smak” jedan od najvećih simbola Kragujevca, uz Muzej „21. oktobar” i „Zastavu”. Reče i, narod bi rekao, ostade živ. Većnik ili nije iz Kragujevca, ili nije dovoljno proučio istoriju grada, jer mnogo šta ima neprocenjiv značaj i predstavlja simbol grada. Da pomenem Prvu kragujevačku – preteču beogradskog Liceja, Sretenjski ustav, koji je utkan u Dan državnosti Srbije, staru crkvu i zgradu u kojoj je proglašen najprogresivniji ustav tog vremena u Evropi, objekte koji simbolišu vreme kad je Kragujevac bio prestonica Srbije, Miloševo (Obrenović) vladanje, Spomen-park sa 33 humke žrtava fašističkog zločina.

Sve su to izuzetno značajni simboli grada Kragujevca i države Srbije. Proglašavati rok bend „Smak” većim simbolom od pomenutih je krajnje neukusno. Mislim da su toga svesni i „smakovci”. Ne bih ulazio u izgled spomenika, za koji neki kažu da liči na plastelinsku igrariju, ali mesto na kojem se nalazi je problematično. Tačno je da su „smakovci” probe održavali u sali Doma omladine, ali je spomenik ispred nekadašnjeg Ferijalnog (s kojim „smakovci” nisu imali nikakve veze), a sada Studentskog doma. A najnemoralnije je da se nalazi na Trgu Gimnazije, u neposrednoj blizini monumentalnog spomenika Vuku Karadžiću, rada akademskog vajara Koke Jankovića. Smatram da je u sali ili na zgradi Doma omladine trebalo (za sada) postaviti ploču da su tu stvarali „smakovci”. I nikako se ne može zaobići pitanje: zašto nema Laze Ristovskog, klavijaturiste, virtuoza, tvorca mnogih kompozicija za filmove i dramske serije, koji je dobar deo vremena proveo sa „Smakom”?

Zašto su nadležni zaboravili, npr. glumce Ljubu Tadića, Miju Aleksića, Dragomira Felbu, reditelja Branimira Torija Jankovića, tvorca kultnih filmova o kragujevačkoj tragediji „Krvava bajka” ili „Zvezde su oči ratnika”? Pominjem ove slavne ličnosti koje su deo kragujevačke istorije, njegovi simboli. Niko se nije setio da ustanovi festival nazvan po njima kako su Gornjomilanovčani uradili s Danima Mije Aleksića, kragujevačkog gimnazijalca, koji je preživeo kragujevačku tragediju 1941.

Zarad istine, treba reći i da su „Smak” činili dvojica Kragujevčana, Zoran i Boris, Čačanin Točak, Kraljevčanin Kepa, i još jedan Kraljevčanin – Laza Ristovski.

„Smak” je ostavio trag u pop-rok umetnosti i vredan je pomena. Kapa dole i naklon svim „smakovcima”, a za one kojima se ovi stavovi neće svideti da kažem da sam kao novinar dužan da kažem istinu i da sam ih dobro poznavao i afirmisao ih na radiju. Imam zato pravo da ukažem na neke manjkavosti odluke da se živim ljudima podigne spomenik i postavi kraj Vuka Karadžića, na Trgu Gimnazije, najstarije ustanove ovakve vrste u Srbiji, preteče beogradskog Liceja, odnosno beogradskog univerziteta.

Dragiša Petrović,
novinar i publicista, Kragujevac