О „Смаку” и споменику

Група „Смак” оставила је значајан траг на поп-рок сцени бивше и садашње државе. Нешто од тога, показаће време, можда ће имати историјски значај. Али подизати споменик живим члановима бенда (осим Бориса, певача) није примерено. Реч је о најогољенијем соцреализму. Добро се зна коме је за живота у некадашњој држави подизан споменик – Титу.

Новинар Б. Карталовић у „Политици” од 23. септембра свеобухватно нуди причу о „споменику” и различитим мишљењима Крагујевчана. Чини то аргументовано, не скривајући да постоје велике поделе међу житељима града и Шумадије. И сам се излажем опасности да се моје оцене и ставови тумаче на различите начине и из различитих побуда. Одмах да кажем: као новинар дуго познајем све чланове „Смака”. Још седамдесетих година прошлог века, кад су се тек окупљали, снимили су џингл за емисију „Чаврљање” коју сам уређивао и водио на Радио Крагујевцу. Снимање је обављено једним микрофоном „ухерским” у Сали Ватрогасног дома. И дан-данас са посебном љубављу чувам тај снимак.

С Точком сам провео многе дане. Причао ми је у микрофон у Крагујевцу и Чачку, како је почео да свира гитару на болничком лечењу и упорношћу постао генијалац, прави виртуоз, бићу слободан да кажем – у неким стварима на нивоу Џимија Хендрикса. Зоран, бас-гитариста (у тадашњој улици М. Тита био ми је и комшија), рекао бих – доста тих, ненаметљив, али веома важан „шраф” за бенд. Кепа за бубњевима испољавао је енергију каква до тада није виђена у поп-рок групама на домаћем тлу. Борис је имао специфичан глас и управо такав вокал одговарао је ономе што је излазило испод Точкове матрице.

Ни следеће реченице неће имати ништа лично, желим само да укажем на мањак знања оних који доносе овакве одлуке на локалном нивоу. Градски већник за културу г. Миљан Бјелетић, објашњавајући одлуку о „споменику”, казао је да је „Смак” један од највећих симбола Крагујевца, уз Музеј „21. октобар” и „Заставу”. Рече и, народ би рекао, остаде жив. Већник или није из Крагујевца, или није довољно проучио историју града, јер много шта има непроцењив значај и представља симбол града. Да поменем Прву крагујевачку – претечу београдског Лицеја, Сретењски устав, који је уткан у Дан државности Србије, стару цркву и зграду у којој је проглашен најпрогресивнији устав тог времена у Европи, објекте који симболишу време кад је Крагујевац био престоница Србије, Милошево (Обреновић) владање, Спомен-парк са 33 хумке жртава фашистичког злочина.

Све су то изузетно значајни симболи града Крагујевца и државе Србије. Проглашавати рок бенд „Смак” већим симболом од поменутих је крајње неукусно. Мислим да су тога свесни и „смаковци”. Не бих улазио у изглед споменика, за који неки кажу да личи на пластелинску играрију, али место на којем се налази је проблематично. Тачно је да су „смаковци” пробе одржавали у сали Дома омладине, али је споменик испред некадашњег Феријалног (с којим „смаковци” нису имали никакве везе), а сада Студентског дома. А најнеморалније је да се налази на Тргу Гимназије, у непосредној близини монументалног споменика Вуку Караџићу, рада академског вајара Коке Јанковића. Сматрам да је у сали или на згради Дома омладине требало (за сада) поставити плочу да су ту стварали „смаковци”. И никако се не може заобићи питање: зашто нема Лазе Ристовског, клавијатуристе, виртуоза, творца многих композиција за филмове и драмске серије, који је добар део времена провео са „Смаком”?

Зашто су надлежни заборавили, нпр. глумце Љубу Тадића, Мију Алексића, Драгомира Фелбу, редитеља Бранимира Торија Јанковића, творца култних филмова о крагујевачкој трагедији „Крвава бајка” или „Звезде су очи ратника”? Помињем ове славне личности које су део крагујевачке историје, његови симболи. Нико се није сетио да установи фестивал назван по њима како су Горњомилановчани урадили с Данима Мије Алексића, крагујевачког гимназијалца, који је преживео крагујевачку трагедију 1941.

Зарад истине, треба рећи и да су „Смак” чинили двојица Крагујевчана, Зоран и Борис, Чачанин Точак, Краљевчанин Кепа, и још један Краљевчанин – Лаза Ристовски.

„Смак” је оставио траг у поп-рок уметности и вредан је помена. Капа доле и наклон свим „смаковцима”, а за оне којима се ови ставови неће свидети да кажем да сам као новинар дужан да кажем истину и да сам их добро познавао и афирмисао их на радију. Имам зато право да укажем на неке мањкавости одлуке да се живим људима подигне споменик и постави крај Вука Караџића, на Тргу Гимназије, најстарије установе овакве врсте у Србији, претече београдског Лицеја, односно београдског универзитета.

Драгиша Петровић,
новинар и публициста, Крагујевац