Otvoren legat profesora Aleksandra Ilića

U Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat sinoć je svečano otvoren legat profesora, ambasadora i prevodioca Aleksandra Ilića (1945 – 2018).

„To je čovek koji je obeležio borbu za demokratiju i slobodnu reč u vreme kada je to moglo i života da ga košta. Profesor kojeg su svi voleli i za kojeg su se borili studenti, diplomata kojem se divio predsednik države u kojoj je služio, prevodilac kojem su pisci bili zahvalni kao rođenom ocu, zato što im je pružao glas kada niko drugi nije”, kaže Viktor Lazić, počasni predsednik Adligata.

Pored ordenja i mnogobrojnih nagrada, fotografija i značajne arhivske građe, u legatu se nalaze originalna, do sad javnosti nepoznata pisma Milana Kundere, Jozefa Škvoreckog i predsednika češke Vaclava Klausa, kao i pisma drugih izuzetno značajnih književnika „šezdesetosmaša”. Zahvaljujući Iliću dela čeških disidenata su objavljivana u Srbiji, kada nisu bila dostupna u Češkoj.

Na svečanom otvaranju goste je pozdravio ambasador Češke Tomaš Kuhta, a o životu i radu omiljenog profesora i slavnog prevodioca govorili su Andrej Kubiček, predsednik Češke besede, Đorđe Jevtović, student bohemistike i Zorica Ilić, supruga, osnivač legata, inače i sama prevodilac sa češkog.

Ilić je bio urednik lista „Student” čije pisanje je J. B. Tito proglasio „antisocijalističkim”, pa je list doživeo četiri privremene i jednu trajnu sudsku zabranu, dok je Ilić bio teško premlaćen od strane policije tokom demonstracija 1968. godine.

Ilić se zatim sa grupom saradnika prebacio u časopis „Vidici” u kome je bio glavni urednik. Tada objavljuje broj posvećen ruskim disidentima – od Aleksandra Solženjicina do Josifa Brodskog. Taj broj je delimično zabranjen na sudu, ali su vlasti odbile zahtev SSSR-a da Ilić lično bude kažnjen.

Od 1975. godine Ilić je radio kao asistent, docent i kao redovni profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Godine 1977. Ilić je potpisao Povelju 77  i odbio zahtev tadašnjih vlasti da povuče potpis sa peticije. Poveljom 77 započet je proces koji će se završiti rušenjem Berlinskog zida i oslobađanjem zemalja istočne i srednje Evrope.

Godine 1981. i 1982. Ilić je pisao književne kritike za dnevni list „Politika”. Njegovo zalaganje za srpske, ruske, poljske i češke disidente u tim kritikama svrstalo ga je u cenzorsku Bijelu knjigu CK SK Hrvatske. Za prikaz knjige Antonija Isakovića „Tren 2” o Golom otoku, dobio je Nagradu „Milan Bogdanović”.

U toku devedesetih godina Ilić je učestvovao u svim demonstracijama protiv tadašnjeg režima, a bio je jedan od osnivača Demokratske stranke.

Godine 1998. Ilić je zbog odbijanja da potpiše represivni Zakon o Univerzitetu  bio otpušten sa fakulteta, na koji se vratio na osnovu sudske odluke izdejstvovane pre svega istrajnim štrajkom studenata Filološkog fakulteta.

Ilić je objavio pet dela i sa češkog preveo dvadeset osam knjiga. Bio je ambasador SRJ u Češkoj od 2001. do 2005. godine. Radio je kao profesor na Karlovom univerzitetu u Pragu i Masarikovom univerzitetu u Brnu. Posebno su bila zapažena njegova predavanja i diskusije u Centru za ekonomiju i politiku i Savetu za međunarodne odnose.

Predsednik Češke Republike, Vaclav Klaus – što za njega inače nije uobičajeno – izjavio je da bi bio ponosan da ima ambasadora kakvog Srbija ima u Češkoj Republici. Ilić je preveo dve knjige Vaclava Klausa i bio je jedan od njegovih domaćina u Beogradu, kada je Klaus primljen za inostranog člana SANU – zajedno su govorili na promociji Klausove knjige u Službenom glasniku, navedeno je u saopštenju Adligata.

Ilić je nosilac četiri češka odlikovanja, dva iz oblasti kulture i nauke  i jednog iz oblasti kulture i politike.

Ilić je bio dugogodišnji član UKS, Srpskog književnog društva, srpskog P. E. N. a i saradnik Drugog i Trećeg programa Radio Beograda. U toku devedesetih godina bio je saradnik praške redakcije Bi-Bi-Sija.