Отворен легат професора Александра Илића

У Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат синоћ је свечано отворен легат професора, амбасадора и преводиоца Александра Илића (1945 – 2018).

„То је човек који је обележио борбу за демократију и слободну реч у време када је то могло и живота да га кошта. Професор којег су сви волели и за којег су се борили студенти, дипломата којем се дивио председник државе у којој је служио, преводилац којем су писци били захвални као рођеном оцу, зато што им је пружао глас када нико други није”, каже Виктор Лазић, почасни председник Адлигата.

Поред ордења и многобројних награда, фотографија и значајне архивске грађе, у легату се налазе оригинална, до сад јавности непозната писма Милана Кундере, Јозефа Шкворецког и председника чешке Вацлава Клауса, као и писма других изузетно значајних књижевника „шездесетосмаша”. Захвaљујући Илићу дела чешких дисидената су објављивана у Србији, када нису била доступна у Чешкој.

На свечаном отварању госте је поздравио амбасадор Чешке Томаш Кухта, а о животу и раду омиљеног професора и славног преводиоца говорили су Андреј Кубичек, председник Чешке беседе, Ђорђе Јевтовић, студент бохемистике и Зорица Илић, супруга, оснивач легата, иначе и сама преводилац са чешког.

Илић је био уредник листа „Студент” чије писање је Ј. Б. Тито прогласио „антисоцијалистичким”, па је лист доживео четири привремене и једну трајну судску забрану, док је Илић био тешко премлаћен од стране полиције током демонстрација 1968. године.

Илић се затим са групом сарадника пребацио у часопис „Видици” у коме је био главни уредник. Тада објављује број посвећен руским дисидентима – од Александра Солжењицина до Јосифа Бродског. Тај број је делимично забрањен на суду, али су власти одбиле захтев СССР-а да Илић лично буде кажњен.

Од 1975. године Илић је радио као асистент, доцент и као редовни професор на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Године 1977. Илић је потписао Повељу 77  и одбио захтев тадашњих власти да повуче потпис са петиције. Повељом 77 започет је процес који ће се завршити рушењем Берлинског зида и ослобађањем земаља источне и средње Европе.

Године 1981. и 1982. Илић је писао књижевне критике за дневни лист „Политика”. Његово залагање за српске, руске, пољске и чешке дисиденте у тим критикама сврстало га је у цензорску Бијелу књигу ЦК СК Хрватске. За приказ књиге Антонија Исаковића „Трен 2” о Голом отоку, добио је Награду „Милан Богдановић”.

У току деведесетих година Илић је учествовао у свим демонстрацијама против тадашњег режима, а био је један од оснивача Демократске странке.

Године 1998. Илић је због одбијања да потпише репресивни Закон о Универзитету  био отпуштен са факултета, на који се вратио на основу судске одлуке издејствоване пре свега истрајним штрајком студената Филолошког факултета.

Илић је објавио пет дела и са чешког превео двадесет осам књига. Био је амбасадор СРЈ у Чешкој од 2001. до 2005. године. Радио је као професор на Карловом универзитету у Прагу и Масариковом универзитету у Брну. Посебно су била запажена његова предавања и дискусије у Центру за економију и политику и Савету за међународне односе.

Председник Чешке Републике, Вацлав Клаус – што за њега иначе није уобичајено – изјавио је да би био поносан да има амбасадора каквог Србија има у Чешкој Републици. Илић је превео две књиге Вацлава Клауса и био је један од његових домаћина у Београду, када је Клаус примљен за иностраног члана САНУ – заједно су говорили на промоцији Клаусове књиге у Службеном гласнику, наведено је у саопштењу Адлигата.

Илић је носилац четири чешка одликовања, два из области културе и науке  и једног из области културе и политике.

Илић је био дугогодишњи члан УКС, Српског књижевног друштва, српског П. Е. Н. а и сарадник Другог и Трећег програма Радио Београда. У току деведесетих година био је сарадник прашке редакције Би-Би-Сија.