Dan oslo­bo­đe­nja Be­o­gra­da od oku­pa­to­ra

Dan ka­da se na vr­hu pa­la­te „Al­ba­ni­ja” za­vi­jo­ri­la pr­o­le­ter­ska za­sta­va zva­nič­no je pr­o­gla­šen za pra­znik slo­bo­de, iako su bor­be u, i oko pre­sto­ni­ce tra­ja­le od po­čet­ka oku­pa­ci­je, a ka­da bi se sve ude­nu­lo u ka­len­dar, cr­ve­neo bi se kao ru­ža. Ali, od tog 20. ok­to­bra, pre 79 go­di­na, u Be­li grad ni­je kr­o­či­la tu­đin­ska no­ga, ma­da je bi­lo uza­lud­nih po­ku­ša­ja, i ne­gda­šnjih sa­ve­zni­ka, i osve­do­če­nih ne­pri­ja­te­lja.

U ope­ra­ci­ja­ma oslo­ba­đa­nja Be­o­gra­da, jed­noj od naj­ve­ćih na Bal­ka­nu u to­ku Dru­gog svet­skog ra­ta, na ol­tar slo­bo­de ži­vot su po­lo­ži­la 2.953 bor­ca iz re­do­va NOVJ-a, naj­ma­nje 960 pri­pad­ni­ka Ukra­jin­skog fr­on­ta Cr­ve­ne armi­je, i ni­kad do kra­ja usta­no­vljen br­oj Be­o­gra­đa­na, onih ko­je je vo­di­la i sa­ma slut­nja slo­bo­de. A i oni su bi­li he­ro­ji a ne ci­vil­ne žr­tve, i nji­hov je do­pri­nos bio ne­mer­ljiv. Me­đu nji­ma su naj­broj­ni­ji bi­li mla­di, ne­sta­sa­li i ne­is­ku­sni, ali sprem­ni da žr­tvu­ju sop­stve­nu bu­duć­nost za svoj grad i svo­je su­gra­đa­ne. Mno­gi su na­sta­vi­li i po­se­ja­li ko­sti duž Srem­skog fr­on­ta, ali i u osta­lim rat­nim ope­ra­ci­ja­ma na ko­nač­nom oslo­bo­đe­nju ze­mlje ko­je su sa­mo ne­ki od njih do­ži­ve­li po­la go­di­ne ka­sni­je tek 15. apri­la 1945.

O zna­ča­ju da­na­šnjeg pra­zni­ka sve­do­či i Gr­o­blje oslo­bo­di­o­ci­ma Be­o­gra­da ko­je je ure­đe­no i otvo­re­no 20. ok­to­bra 1954. go­di­ne na­spram ula­za u No­vo gr­o­blje na Ha­dži­po­pov­cu, kao i Več­na va­tra ko­ja ti­nja usred tog spo­me­ni­ka za­hval­no­sti i me­mo­ri­jal uspo­me­na od de­cem­bra 2020. Tu je sa­hra­nje­no vi­še od 2.000 he­ro­ja. Pre po­di­za­nja ovog obe­lež­ja nji­ho­vi gr­o­bo­vi bi­li su ra­štr­ka­ni po ce­lom Be­o­gra­du – od Ava­le do Ka­le­meg­da­na, na de­lu na ko­me su bor­be i vo­đe­ne. A mno­štvo sa­ču­va­nih pri­ča pre­ži­ve­lih sve­do­ka ne do­pu­šta­ju da te bor­ce i he­roj­ske da­ne pre­kri­je veo za­bo­ra­va. Be­o­grad­ska kul­tu­ra se­ća­nja još tra­je, i ne­ma ni­ka­kvih na­zna­ka da će po­su­sta­ti pred pod­lim po­ku­ša­ji­ma br­oj­nih pi­sa­ca no­vih isto­ri­ja.

Usud jed­nog od naj­sta­ri­jih gra­do­va Sta­rog sve­ta od­u­vek je bio da br­o­ji mr­tve i pre­ži­vlja­va na ve­tro­me­ti­ni isto­ri­je. Po­no­sni smo zbog to­ga, i ne­ka po­tra­je što du­že. Za­to va­lja spo­me­nu­ti da Be­o­gra­đa­ni ni­ka­da ni­su se­i­ri­li nad mu­ka­ma po­ra­že­nih, na šta upu­ću­je Treb­nik Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u ko­me se na­la­zi i Mo­li­tva za na­še ne­pri­ja­te­lje, je­di­na pod ka­pom ne­be­skom! 

Ve­li­ki je pra­znik 20. ok­to­bar, ma­da su ži­te­lji Ra­ko­vi­ce par­ti­zan­ske je­di­ni­ce i cr­ve­no­ar­mej­ce do­če­ka­li 14, a Ze­mun­ci svo­ju slo­bo­du pr­o­sla­vlja­ju čak tri da­na po­sle 20. ok­to­bra... i ne od­u­sta­ju od svog sla­vlja go­to­vo osam de­ce­ni­ja. Sva­ke go­di­ne sve sve­ča­ni­je, jer u na­šoj bur­noj isto­ri­ji Be­o­grad i Be­o­gra­đa­ni ni­ka­da du­že ni­su uži­va­li bla­go­de­ti mi­ra.

Se­ća­nje na da­ne u ko­ji­ma je Be­o­grad oslo­ba­đan od oku­pa­to­ra obe­le­ža­va­no je de­ce­ni­ja­ma, ali je tra­di­ci­ja pr­o­sla­vlja­nja ovog da­tu­ma bi­la pre­ki­nu­ta i mno­gi, pre sve­ga mla­di, ni­su ni zna­li za­što je 20. ok­to­bar va­žan da­tum u isto­ri­ji Be­o­gra­da. Obe­le­ža­va­nje ovog da­tu­ma po­no­vo je po­če­lo pre ne­ko­li­ko go­di­na u vi­du grad­ske ma­ni­fe­sta­ci­je. Grad orga­ni­zu­je iz­lo­žbe, pred­sta­ve, per­for­man­se... Jed­na od nje­nih ce­li­na po­stao je i me­mo­ri­jal­ni de­fi­le na či­joj tra­si su uglav­nom tač­ke na ko­ji­ma su se vo­di­le ključ­ne bor­be u to­ku oslo­bo­đe­nja ili na ko­ji­ma se na­la­ze spo­me­ni­ci po­sve­će­ni na­stra­da­lim voj­ni­ci­ma.