Sudbine u procentima

INTELEKTUALAC U TRANZICIJI
Umrla je Sonja Savić, velika glumica. Nekoliko uloga je ostvarila tako da imamo utisak kako su ih igrale različite, sve briljantne glumice. U filmovima: „Una”, „Život je lep”, „Braća po materi”, ona je stvorila/otelotvorila autentične karaktere koji nam u sećanju ostaju kao poznanici. Umela je da se ponaša u ime druge osobe, i da misli i oseća na njen način. To je ono najviše i najređe u umetnosti glume. Osim toga, Savićeva je bila intelektualka, što je tako retko među našim glumicama i glumcima.

Glas o njenoj smrti prošao je kao kroz gluvu noć, kao da je posredi nešto sramotno. Glumica je sama sebi skrojila sudbinu i odredila kraj, kao što čine svi oni koji postanu zavisni od narkotika – po svemu sudeći, tako se ovde smatra –– te je stoga bolje da se o svemu tome ćuti; dovoljno je samo reći: „Laka joj zemlja”. Takvim odnosom, prenebregava se udeo društva u sudbini pojedinca. Ako samo obratimo pažnju na mizerne i tek delimično isplaćene honorare koje je dobijala ili nije dobijala za svoje više-manje znamenite uloge, onda smo već podosta kazali o jalovoj brizi društva za svoje članove.

Narkomanija  pojedinca mora postati javni problem, kako bi se podstakla ozbiljna mogućnost da neko bude spasen. Jer, narkomanija je izlečiva duševna bolest koja se do sada vrlo neuspešno leči kod nas.

Sonja Savić je primer koliko je naše društvo licemerno. Dok je ona umirala, pitam se koliko je devojčica i dečaka diljem Srbije inicirano narkomanskim opitom u srednjoj ili osnovnoj školi? Dok je Sonja bolovala, kazna za narko-dilere bila je uslovna! Kakvu brigu ovo društvo vodi o svojoj omladini, govore i neke banalne, ali vrlo opasne stvari.

Na našim televizijama često se pojavljuje jedna reklama za fabriku slatkiša „Pionir”. Reklama je kratka, jednostavna i dugo se besprekorno pamti. Na jednom spratu, zgodna devojka (a kako drukčije, devojka u reklami mora što više podsećati na lutku), grickajući delove „Pionirove” čokolade, koju drži celu u ruci, delimično skinutog omota, zaustavlja lift i ulazi u njega da bi sišla na sprat, dva niže. U liftu je već jedan dečak koji bi mogao imati između jedanaest i trinaest godina. Vidimo, sada u krupnom planu, dečakovo lice i njegove oči kako gledaju u pravcu devojčine glave. Naravno, pretpostavljamo, dečaku rastu zazubice, slina mu curi; čokoladu, verovatno, još od juče nije jeo. Odjednom, vidimo vrata lifta na nekom od nižih spratova na kojem će izaći devojka. Vrata se otvaraju, devojka izlazi furiozno-poslovno sa zavodničkim osmejkom. U liftu ostaje dečak, na njegovom licu, uglavnom u predelu usana, a i preko usana, stoje čokoladni tragovi devojčinih poljubaca. Pred nama je destilisani vid promocije dečje pornografije, u udarnim terminima na nacionalnom i drugim javnim servisima!

Naše su televizije, kao ogledala društva, svoje licemerstvo vrlo vešto prikrile novouvedenim običajem (pretpostavljam, propisanim Zakonom o informisanju) da tokom prikazivanja filma ili televizijske serije, u gornji levi ili desni ugao, stave jedan kružić crvene boje, u kojem je belom bojom upisana cifra koja određuje donju starosnu granicu za gledaoce. Prvo, to bi moralo biti striktno naloženo i onim televizijama koje još uvek ne upotrebljavaju ovo obeležje. Drugo, ono bi moralo stajati ne samo tokom serija i filmova, nego i tokom žanrovski drukčijih emisija. Treće, šta vredi taj znak kada se serije i filmovi za starije od 14 ili 16 godina prikazuju u prepodnevnim terminima, dok su kod kuće i osnovci koji idu u drugu smenu, a njihovi roditelji na poslu ili u potrazi za poslom. „Ostaću bez prsta”, kaže mladi ljubavnik svojoj ljubavnici, udatoj ženi, koja mu predlaže da, dok kosi travnjak (on, dakle, kosi travnjak ispred njene i kuće njenog muža), nosi sandale i čarape koje mu upravo pruža, kako njen muž ne bi posumnjao da je sportska čarapa, koju je pronašao u kući, njegova (rečeno mu je da sluškinja, naravno Azijatkinja, kad već nije Crnkinja, koristi sportske čarape za brisanje gelendera). „Ostaćeš bez još nečega, ako sazna (muž) da ne krešeš samo njegov travnjak”, kaže žena, u prepodnevnim satima na našoj nacionalnoj TV. Njihova seksualna scena, odigrala se, ili ranije u istoj epizodi, ili u nekoj prethodnoj.

Da uvažene televizije koriste i, vrlo neinteligentne, trikove kako bi opelješile naivno građanstvo, primer je televizija B92, koja, takođe prepodne, objavljuje, u krolu, sledeći poziv: „Koliko građana Srbije misli da nadležne institucije znaju gde se nalazi Ratko Mladić? Svoj procenat pošalji na telefon... Cena 30 dinara, bez PDV-a.” Dakle, građanin, u poznatom maoističkom stilu, treba da procenjuje procentualno, i šta s tim? Čemu svi ti imaginarni procenti? Odgovor je u poslednjoj rečenici oglasa.