Судбине у процентима

ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ У ТРАНЗИЦИЈИ
Умрла је Соња Савић, велика глумица. Неколико улога је остварила тако да имамо утисак како су их играле различите, све бриљантне глумице. У филмовима: „Уна”, „Живот је леп”, „Браћа по матери”, она је створила/отелотворила аутентичне карактере који нам у сећању остају као познаници. Умела је да се понаша у име друге особе, и да мисли и осећа на њен начин. То је оно највише и најређе у уметности глуме. Осим тога, Савићева је била интелектуалка, што је тако ретко међу нашим глумицама и глумцима.

Глас о њеној смрти прошао је као кроз глуву ноћ, као да је посреди нешто срамотно. Глумица је сама себи скројила судбину и одредила крај, као што чине сви они који постану зависни од наркотика – по свему судећи, тако се овде сматра –– те је стога боље да се о свему томе ћути; довољно је само рећи: „Лака јој земља”. Таквим односом, пренебрегава се удео друштва у судбини појединца. Ако само обратимо пажњу на мизерне и тек делимично исплаћене хонораре које је добијала или није добијала за своје више-мање знамените улоге, онда смо већ подоста казали о јаловој бризи друштва за своје чланове.

Наркоманија  појединца мора постати јавни проблем, како би се подстакла озбиљна могућност да неко буде спасен. Јер, наркоманија је излечива душевна болест која се до сада врло неуспешно лечи код нас.

Соња Савић је пример колико је наше друштво лицемерно. Док је она умирала, питам се колико је девојчица и дечака диљем Србије иницирано наркоманским опитом у средњој или основној школи? Док је Соња боловала, казна за нарко-дилере била је условна! Какву бригу ово друштво води о својој омладини, говоре и неке баналне, али врло опасне ствари.

На нашим телевизијама често се појављује једна реклама за фабрику слаткиша „Пионир”. Реклама је кратка, једноставна и дуго се беспрекорно памти. На једном спрату, згодна девојка (а како друкчије, девојка у реклами мора што више подсећати на лутку), грицкајући делове „Пионирове” чоколаде, коју држи целу у руци, делимично скинутог омота, зауставља лифт и улази у њега да би сишла на спрат, два ниже. У лифту је већ један дечак који би могао имати између једанаест и тринаест година. Видимо, сада у крупном плану, дечаково лице и његове очи како гледају у правцу девојчине главе. Наравно, претпостављамо, дечаку расту зазубице, слина му цури; чоколаду, вероватно, још од јуче није јео. Одједном, видимо врата лифта на неком од нижих спратова на којем ће изаћи девојка. Врата се отварају, девојка излази фуриозно-пословно са заводничким осмејком. У лифту остаје дечак, на његовом лицу, углавном у пределу усана, а и преко усана, стоје чоколадни трагови девојчиних пољубаца. Пред нама је дестилисани вид промоције дечје порнографије, у ударним терминима на националном и другим јавним сервисима!

Наше су телевизије, као огледала друштва, своје лицемерство врло вешто прикриле новоуведеним обичајем (претпостављам, прописаним Законом о информисању) да током приказивања филма или телевизијске серије, у горњи леви или десни угао, ставе један кружић црвене боје, у којем је белом бојом уписана цифра која одређује доњу старосну границу за гледаоце. Прво, то би морало бити стриктно наложено и оним телевизијама које још увек не употребљавају ово обележје. Друго, оно би морало стајати не само током серија и филмова, него и током жанровски друкчијих емисија. Треће, шта вреди тај знак када се серије и филмови за старије од 14 или 16 година приказују у преподневним терминима, док су код куће и основци који иду у другу смену, а њихови родитељи на послу или у потрази за послом. „Остаћу без прста”, каже млади љубавник својој љубавници, удатој жени, која му предлаже да, док коси травњак (он, дакле, коси травњак испред њене и куће њеног мужа), носи сандале и чарапе које му управо пружа, како њен муж не би посумњао да је спортска чарапа, коју је пронашао у кући, његова (речено му је да слушкиња, наравно Азијаткиња, кад већ није Црнкиња, користи спортске чарапе за брисање гелендера). „Остаћеш без још нечега, ако сазна (муж) да не крешеш само његов травњак”, каже жена, у преподневним сатима на нашој националној ТВ. Њихова сексуална сцена, одиграла се, или раније у истој епизоди, или у некој претходној.

Да уважене телевизије користе и, врло неинтелигентне, трикове како би опељешиле наивно грађанство, пример је телевизија Б92, која, такође преподне, објављује, у кролу, следећи позив: „Колико грађана Србије мисли да надлежне институције знају где се налази Ратко Младић? Свој проценат пошаљи на телефон... Цена 30 динара, без ПДВ-а.” Дакле, грађанин, у познатом маоистичком стилу, треба да процењује процентуално, и шта с тим? Чему сви ти имагинарни проценти? Одговор је у последњој реченици огласа.