Nevolje prvog na tabeli

Osvojio je Partizan bodove i u Subotici i tako se, posle predaha zbog utakmica reprezentacije u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, uspešno iskrcao u nastavak domaće lige. Rezultat od 3:0 u gostima protiv Spartaka ostavlja vrlo jak utisak što nije ček bez pokrića, ali nije ni nepresušan zlatonosan potok.

Daleko su „crno-beli”, i pored devete uzastopne pobede, od toga da su iskovali nepobedivo oružje. Njihov uspeh je nesporan, međutim nekoliko puta su se zadesili na vetrometini sa koje su mogli da budu udaljeni od cilja.

Subotičani su s veoma zbijenom odbranom izišli pred Partizan. I mada u takvu taktiku i ostali naši timovi polažu sve nade kad treba da mu se suprotstave, on već godinama ne može da nađe pouzdano oruđe da je rano potkopa. Iako se gotovo sve vreme borba vodila na njegovom posedu Spartak je vrlo dugo i vrlo lako izbegavao bilo kakvu štetu. I ne samo to – mogao je u nekoliko navrata ozbiljno da rani „crno-bele”, kojima se, ovoga puta, posrećilo da ne moraju da jure rezultat kako je to bilo u nekoliko drama, koje su ove sezone već priređivali (završavale su se s hepiendom po njih).

Partizan sporo opseda, pa protivnik ima vreme da dovuče i rezervne snage i pripremi za odbranu sve što je nameravao. „Crno-beli” nemaju ni bombardere (u vazduhu su im glavne uzdanice štoperi, međutim oni mogu da uzlete tek kad je korner ili slobodan udarac), niti dalekometnu artiljeriju (poneki put dobro opale, kao Kanute i Natho u prvom poluvremenu u Subotici, ali je to retko).

Oni krče put kroz najneprohodnije bespuće. Kada bi njihovi igrači bili pokretljiviji, kad bi uraganski jurišali, verovatno bi ranije puklo neko stablo u zgusnutoj šumi pred suparničkim golom.

Saldanja i Zahid su već pokazali da su kadri za remek-dela, ali niko ne može da jemči da će baš na svakoj utakmici da im dođe nadahnuće. Ispostavilo se da je Nikolić adut iz rukava, jer je opasan po gol, a i vrlo vispren da namesti šansu saigračima, kao što je to bilo za prva dva pogotka u Subotici.

Partizan na tabeli stoji neuporedivo bolje nego što je moglo da se pretpostavlja uoči prvenstva. Ali, njegovi unutrašnji problemi su takvi da ih je Duljaj obelodanio u trenutku kada bi se očekivao izliv sreće zbog trijumfa na teškom gostovanju. Buknula je i varnica između njega i Meniga pri kraju okršaja, koja, i u njihovom interesu i u interesu kluba, ne bi smela da izazove bilo kakav požar.

Partizanove finansijske teškoće, na koje je srceparajuće ukazao njegov trener, nisu, na žalost, danas retkost. Profesionalni sport, ma koliko se para obrtalo u njemu, ne može sam sebe da izdržava i mora da namamljuje sredstva iz drugih delatnosti.

Pitanje u slučaju „crno-belih” (a i uopšte) može da se postavi i ovako: šta su igrači učinili da klub zaradi, pa samim tim i da ima da ih isplaćuje. Da su ušli, recimo, u Ligu šampiona, za šta je trebalo „samo” da budu prvaci Srbije (imali bi šansu i kao drugi), na klupskom računu bi bilo bolje stanje. A da bi se ono zaista popravilo nipošto ne treba da se prepuste očajanju ili da sprovode nekakav bojkot, nego da zapnu još više, jer će samo tako da prodube izvor svojih primanja.