Невоље првог на табели

Освојио је Партизан бодове и у Суботици и тако се, после предаха због утакмица репрезентације у квалификацијама за Европско првенство, успешно искрцао у наставак домаће лиге. Резултат од 3:0 у гостима против Спартака оставља врло јак утисак што није чек без покрића, али није ни непресушан златоносан поток.

Далеко су „црно-бели”, и поред девете узастопне победе, од тога да су исковали непобедиво оружје. Њихов успех је неспоран, међутим неколико пута су се задесили на ветрометини са које су могли да буду удаљени од циља.

Суботичани су с веома збијеном одбраном изишли пред Партизан. И мада у такву тактику и остали наши тимови полажу све наде кад треба да му се супротставе, он већ годинама не може да нађе поуздано оруђе да је рано поткопа. Иако се готово све време борба водила на његовом поседу Спартак је врло дуго и врло лако избегавао било какву штету. И не само то – могао је у неколико наврата озбиљно да рани „црно-беле”, којима се, овога пута, посрећило да не морају да јуре резултат како је то било у неколико драма, које су ове сезоне већ приређивали (завршавале су се с хепиендом по њих).

Партизан споро опседа, па противник има време да довуче и резервне снаге и припреми за одбрану све што је намеравао. „Црно-бели” немају ни бомбардере (у ваздуху су им главне узданице штопери, међутим они могу да узлете тек кад је корнер или слободан ударац), нити далекометну артиљерију (понеки пут добро опале, као Кануте и Натхо у првом полувремену у Суботици, али је то ретко).

Они крче пут кроз најнепроходније беспуће. Када би њихови играчи били покретљивији, кад би урагански јуришали, вероватно би раније пукло неко стабло у згуснутој шуми пред супарничким голом.

Салдања и Захид су већ показали да су кадри за ремек-дела, али нико не може да јемчи да ће баш на свакој утакмици да им дође надахнуће. Испоставило се да је Николић адут из рукава, јер је опасан по гол, а и врло виспрен да намести шансу саиграчима, као што је то било за прва два поготка у Суботици.

Партизан на табели стоји неупоредиво боље него што је могло да се претпоставља уочи првенства. Али, његови унутрашњи проблеми су такви да их је Дуљај обелоданио у тренутку када би се очекивао излив среће због тријумфа на тешком гостовању. Букнула је и варница између њега и Менига при крају окршаја, која, и у њиховом интересу и у интересу клуба, не би смела да изазове било какав пожар.

Партизанове финансијске тешкоће, на које је срцепарајуће указао његов тренер, нису, на жалост, данас реткост. Професионални спорт, ма колико се пара обртало у њему, не може сам себе да издржава и мора да намамљује средства из других делатности.

Питање у случају „црно-белих” (а и уопште) може да се постави и овако: шта су играчи учинили да клуб заради, па самим тим и да има да их исплаћује. Да су ушли, рецимо, у Лигу шампиона, за шта је требало „само” да буду прваци Србије (имали би шансу и као други), на клупском рачуну би било боље стање. А да би се оно заиста поправило нипошто не треба да се препусте очајању или да спроводе некакав бојкот, него да запну још више, јер ће само тако да продубе извор својих примања.