Holivudski kič među antičkim bogovima

ART ET KONTRA
Raskošan kič u kraljevskoj raskoši dvorca u Versaju, krcatog remek-delima klasicizma? Izložba američkog neo-pop umetnika Džefa Kunsa, koga još nazivaju i „kraljem kiča”, u velelepnoj palati Luja XIV pobudila je mnoga pitanja, izazvala kritike i pokrenula polemiku u francuskoj kulturnoj javnosti. Dok su jedni požurili da događaj nazovu revolucijom, ili da ga prosto brane, drugi su čak na sve načine pokušali da ga spreče, kvalifikujući ga kao skrnavljenje baštine.

Najbolje prodavani na svetu živi umetnik, 53-godišnji Džef Kuns izložio je u Versaju sedamnaest skulptura – uključujući njegova čuvena dela u vidu džinovskog crvenog i zlatnog srca, ružičastog psa na naduvavanje i srebrnog geometrijskog zeca. Neka od tih dela ogromnih dimenzija koja, uz boju i materijal, ukazuju na preteranost, nastala su u periodu dok je Kuns bio u braku s bivšom italijanskom porno-zvezdom i parlamentarkom Ćićolinom.

Protivnici „upada” Džefa Kunsa u Versaj išli su dotle da od francuske ministarke kulture Kristine Anabel i šefa države Nikole Sarkozija zatraže da „zaustave skandal izložbe Džef Kuns Versaj koja nanosi štetu vitalnim interesima Francuske”, a organizovali su i protestne demonstracije. U tom taboru našli su se, naročito, Nacionalni savez pisaca Francuske i Udruženje za odbranu baštine Versaja, stvoreno upravo u cilju uzurpacije ustoličenja Kunsa u Versaju. „Organizovati jednu takvu izložbu u dvorcu je uvreda. Mnogi Francuzi vide taj projekat kao istinsku ljagu nanetu onome što je najsvetije u našoj baštini i našem identitetu”, kaže predsednik francuskog Saveza pisaca Arno-Aron Upinski.

(/slika2)Za suprotnu stranu u polemici, Kunsovi radovi nisu obrazac kiča, već je on umetnik na kojeg je uticao dadaizam, nadrealizam i pop-art i koji stvara u duhu vremena, inspirišući se predmetima iz svakodnevnog života i simbolima današnjice. Što se tiče napada na projekat u smislu neprimerenosti njegovog ostvarenja u biseru francuske kulturne baštine, predsednik dvorca-muzeja u Versaju, bivši francuski ministar kulture Žan-Žak Ejagon odgovara: „Za vreme Luja XIV dvorac je bio fantastična laboratorija umetnosti. Versaj treba da ostane jedna lepa umetnička avantura”. Komesar izložbe, Loran Lebo, ide korak dalje i kaže da je u suštini njegovog projekta „Kuns kao ultraklasik u Versaju”.

Mora se reći da je u projektu šokantno (ili prosto hrabro, zavisi kako se stvari posmatraju) to što su Kunsove skulpture „izmešane” sa delima u dvorcu. Nisu, dakle, predstavljene u salama preuređenim za privremene izložbe, već su razmeštene po svim odajama kraljevog prebivališta. Da li Kunsovi radovi „deluju razarajuće u savršenom skladu” klasične lepote dvorca, kao što misli počasni predsednik francuske Fondacije za zaštitu baštine Eduar de Rojer? Ili se radi o prilično harmoničnom dijalogu dveju epoha, pogleda na umetnost, na vlast? Kada se izložba pogleda hladne glave, pre bi se reklo – ovo drugo. Štaviše, kao da između Kunsa i Versaja postoji neka vrsta rime. Pomirljivog uklapanja, a ne destruktivnog sudara. Na takvo razmišljanje navodi izuzetno promišljena, čak bi se reklo lukava, pa i duhovita, postavka izložbe.

(/slika3)Tako pomenuta skulptura „Zec” (čelični, trbuljati zeka) stoji na postolju usred Salona izobilja; džinovski rak od crvenog aluminijuma okačen je o plafon Marsovog salona; plavi mesec od poliranog čelika obasjava Galeriju ogledala; „Pink Panter” je našao mesto u Salonu mira; mermerni autoportret umetnika u Apolonovom salonu; velika vaza sa buketom cveća u polihromiranom drvetu u Kraljičinoj sobi… Umetnikov ukus za sjaj i pompu usklađen je, u stvari, sa dekorom odaja dvorca, dok se skulptura monumentalne bikefalne životinje (pola konj u galopu, pola dinosaurus) prekrivena sa 100.000 cvetova, „prirodno” obrela u – vrtu dvorca.

Ako kažemo da ni do kakvog skandaloznog sudara između Kunsovog neo-popa i kraljevskog dekora nije došlo, to nije samo zbog vizuelnog utiska. Svojevrsna srodnost predmeta iz domaće i gostujuće kolekcije proističe i iz njihove prirode, kao i simbolike. Jer, ako je u svoje vreme Luj XIV, poznat i pod imenom Kralj-Sunce, napunio svoje odaje zlatninom, srebrninom, bronzom, mermerom i alegorijskim slikama, demonstrirajući preko tih predmeta moć francuske monarhije, Kuns u ovo naše doba – preko predmeta sa takođe snažnim simboličnim značenjem – veliča Ameriku, njen kult novog i bogatstva. Ili, kako primećuje kritičar „Monda” Filip Dažen, u opremanju Versaja u vreme Luja XIV poslužili su kodovi antičke mitologije, dok se Kuns „služi kodovima Holivuda, reklame, popularnog kiča i današnje potrošnje”.

Da li prisustvujemo uvođenju novog, provokativnog modela izlagačke koncepcije u Parizu? Na to, pored ostalog, upućuje činjenica da je jedan sličan pristup primenjen nedavno u organizovanju izložbe savremenog belgijskog umetnika Jana Fabra (1958). Tokom tri meseca (od aprila do jula) Fabrove ogromne skulpture, često izrađene od plastike jakih boja, na temu metamorfoze, smrti, krvi, bile su razmeštene u „svetom” Luvru, konkretno u 39 sala posvećenih majstorima severne škole slikarstva: Van Ajku, Rubensu, Vermeru, Bošu…

I, kao što Fabr nije krio ponos što je prvi živi umetnik kojem je Luvr ustupio jedan takav prostor, i Kuns je ustvrdio da je polaskan mogućnošću da pokaže svoj rad u Versaju. Predložio je, uz to, da se njegovo prisustvo u dvorcu Luja XIV čita i kao – „veliko uvažavanje francuske kulture i njenog uticaja na savremenu kulturu”.