Холивудски кич међу античким боговима

АРТ ЕТ КОНТРА
Раскошан кич у краљевској раскоши дворца у Версају, крцатог ремек-делима класицизма? Изложба америчког нео-поп уметника Џефа Кунса, кога још називају и „краљем кича”, у велелепној палати Луја XIV побудила је многа питања, изазвала критике и покренула полемику у француској културној јавности. Док су једни пожурили да догађај назову револуцијом, или да га просто бране, други су чак на све начине покушали да га спрече, квалификујући га као скрнављење баштине.

Најбоље продавани на свету живи уметник, 53-годишњи Џеф Кунс изложио је у Версају седамнаест скулптура – укључујући његова чувена дела у виду џиновског црвеног и златног срца, ружичастог пса на надувавање и сребрног геометријског зеца. Нека од тих дела огромних димензија која, уз боју и материјал, указују на претераност, настала су у периоду док је Кунс био у браку с бившом италијанском порно-звездом и парламентарком Ћићолином.

Противници „упада” Џефа Кунса у Версај ишли су дотле да од француске министарке културе Кристине Анабел и шефа државе Николе Саркозија затраже да „зауставе скандал изложбе Џеф Кунс Версај која наноси штету виталним интересима Француске”, а организовали су и протестне демонстрације. У том табору нашли су се, нарочито, Национални савез писаца Француске и Удружење за одбрану баштине Версаја, створено управо у циљу узурпације устоличења Кунса у Версају. „Организовати једну такву изложбу у дворцу је увреда. Многи Французи виде тај пројекат као истинску љагу нанету ономе што је најсветије у нашој баштини и нашем идентитету”, каже председник француског Савеза писаца Арно-Арон Упински.

(/slika2)За супротну страну у полемици, Кунсови радови нису образац кича, већ је он уметник на којег је утицао дадаизам, надреализам и поп-арт и који ствара у духу времена, инспиришући се предметима из свакодневног живота и симболима данашњице. Што се тиче напада на пројекат у смислу непримерености његовог остварења у бисеру француске културне баштине, председник дворца-музеја у Версају, бивши француски министар културе Жан-Жак Ејагон одговара: „За време Луја XIV дворац је био фантастична лабораторија уметности. Версај треба да остане једна лепа уметничка авантура”. Комесар изложбе, Лоран Лебо, иде корак даље и каже да је у суштини његовог пројекта „Кунс као ултракласик у Версају”.

Мора се рећи да је у пројекту шокантно (или просто храбро, зависи како се ствари посматрају) то што су Кунсове скулптуре „измешане” са делима у дворцу. Нису, дакле, представљене у салама преуређеним за привремене изложбе, већ су размештене по свим одајама краљевог пребивалишта. Да ли Кунсови радови „делују разарајуће у савршеном складу” класичне лепоте дворца, као што мисли почасни председник француске Фондације за заштиту баштине Едуар де Ројер? Или се ради о прилично хармоничном дијалогу двеју епоха, погледа на уметност, на власт? Када се изложба погледа хладне главе, пре би се рекло – ово друго. Штавише, као да између Кунса и Версаја постоји нека врста риме. Помирљивог уклапања, а не деструктивног судара. На такво размишљање наводи изузетно промишљена, чак би се рекло лукава, па и духовита, поставка изложбе.

(/slika3)Тако поменута скулптура „Зец” (челични, трбуљати зека) стоји на постољу усред Салона изобиља; џиновски рак од црвеног алуминијума окачен је о плафон Марсовог салона; плави месец од полираног челика обасјава Галерију огледала; „Пинк Пантер” је нашао место у Салону мира; мермерни аутопортрет уметника у Аполоновом салону; велика ваза са букетом цвећа у полихромираном дрвету у Краљичиној соби… Уметников укус за сјај и помпу усклађен је, у ствари, са декором одаја дворца, док се скулптура монументалне бикефалне животиње (пола коњ у галопу, пола диносаурус) прекривена са 100.000 цветова, „природно” обрела у – врту дворца.

Ако кажемо да ни до каквог скандалозног судара између Кунсовог нео-попа и краљевског декора није дошло, то није само због визуелног утиска. Својеврсна сродност предмета из домаће и гостујуће колекције проистиче и из њихове природе, као и симболике. Јер, ако је у своје време Луј XIV, познат и под именом Краљ-Сунце, напунио своје одаје златнином, сребрнином, бронзом, мермером и алегоријским сликама, демонстрирајући преко тих предмета моћ француске монархије, Кунс у ово наше доба – преко предмета са такође снажним симболичним значењем – велича Америку, њен култ новог и богатства. Или, како примећује критичар „Монда” Филип Дажен, у опремању Версаја у време Луја XIV послужили су кодови античке митологије, док се Кунс „служи кодовима Холивуда, рекламе, популарног кича и данашње потрошње”.

Да ли присуствујемо увођењу новог, провокативног модела излагачке концепције у Паризу? На то, поред осталог, упућује чињеница да је један сличан приступ примењен недавно у организовању изложбе савременог белгијског уметника Јана Фабра (1958). Током три месеца (од априла до јула) Фаброве огромне скулптуре, често израђене од пластике јаких боја, на тему метаморфозе, смрти, крви, биле су размештене у „светом” Лувру, конкретно у 39 сала посвећених мајсторима северне школе сликарства: Ван Ајку, Рубенсу, Вермеру, Бошу…

И, као што Фабр није крио понос што је први живи уметник којем је Лувр уступио један такав простор, и Кунс је устврдио да је поласкан могућношћу да покаже свој рад у Версају. Предложио је, уз то, да се његово присуство у дворцу Луја XIV чита и као – „велико уважавање француске културе и њеног утицаја на савремену културу”.