Orvelovski košmar EU demokrature

Zilotsko svrstavanje političkog Zapada uz jednu, jevrejsku stranu, u najnovijoj epizodi stogodišnjeg palestinsko-izraelskog rata u bliskoistočnom pesku, svetoj prašini za sve tri avramske (abrahamske) religije (judaizam, hrišćanstvo i islam), ima onostranu, natpolitičku dimenziju.

Zapadnjačka propagandna pasija (gnev, bes, jarost, srditost) tutnji u višoj, teološkoj sferi. S jedne strane, „moralna“ isključivost medijske orkestracije seče kao mač, podsećajući na šizofreni dualizam nekih jeretičkih hrišćanskih sekti, na etičku ekskluzivu u kojoj nema sive boje ni senčenja. Iz drugog ugla, stanje stvari asocira na krstaški rat u kojem je jednoj strani sve dozvoljeno jer su joj gresi unapred oprošteni. Indulgencija u vidu mantre („Izrael ima pravo da se brani“) preslikava crkveni sabor u Klermonu 25. novembra 1095. kad je papa Urban Drugi oprostio svetovne grehe katoličkim bojovnicima koji su kretali put Svete zemlje, u Prvi krstaški rat.

Da bi, arbitrirajući, delila moralne legitimacije, etički pozlaćene dozvole za ubijanje, Evropska unija (EU) se i sama morala da oboži (deifikuje), proklamujući svoju civilizacijsku superiornost. Komesar spoljnih poslova EU Žozep Borelj obznanio je da je „Evropa“ bašta okružena pretećom džunglom, bašta koja se neće spasiti od nadirućeg divljeg rastinja dizanjem zidova. „Baštovani moraju ići u džunglu“, rekao je, hortikulturno racionalizujući kolonijalni intervencionizam. Baštovani imaju misiju da saseku džunglu.

Postoji suštinska, simbolička simetrija između ovog Boreljovog govora studentima na otvaranju Evropske diplomatske akademije u Brižu 13. oktobra 2022. i pomenutog papinog govora u francuskom Klermonu gde se za „nevernike“ (muslimane) koriste kvalifikacije koje bi bilo bogohulno citirati, a jedino rešenje koje papa propoveda je „ubijanje“ nevernika, kao „sveti čin“ (prema: Karen Armstrong, Sveti rat).  Evropi nema spasa bez ratničke ekspedicije u zlu prašumu, invazije na divlji Istok, bio on bliski (srednji) ili evroazijski. To je notorna i opsesivna projekcija Zapada. Drang nach Osten je kapitalni koncept i za pontifex maximusa i za žuto-plavog komesara iz Katalonije, hiljadu godina kasnije. 

Pompezna retorika je jedan od preostalih smokvinih listova globalne impotencije EU. Uobražena đul-bašta, bez jasne adrese i telefonskog broja (H. Kisindžer), malena od palube u svetskoj imperijalnoj igri, slikovito otkriva svoju golotinju, naročito u personalnoj ravni. Dok visokorangirane domino dame vitlaju oklagijama, a svi vidimo da su izgubile varjače, jedan od briselskih mogula, posle bombardovanja bolnice „Al Ahli“ u Gaza Sitiju, prosipa alanfordovsku izjavu kako taj zločin „nije u skladu sa međunarodnim pravom“. Na stranu njegov lik Superhika.                                  

Logika „isključenja“

Ovih dana otvoren je Frankfurtski sajam knjiga, svetilište evropejske pismenosti i kulture. Pošto je ove godine Slovenija bila počasni gost, mikrofon je dobio i Slavoj Žižek, jedan od najvećih živih levičarskih filozofa. Govoreći o nezaobilaznoj temi, Žižek je počeo kao uzoran đak, deklamujući osudu Hamasa i sveto pravo Izraela da se brani. Ali, čim je promenio rakurs priče i progovorio o palestinskim jadima, dočekao ga je topli zec. Iz publike su se čuli glasni protesti i burne reakcije, izlaganje filozofa je prekinuto pa nastavljeno, neki gosti su protestno izlazili iz sale, pa se vraćali...

Uve Beker, komesar za antisemitizam nemačke pokrajine Hesen suprotstavio se Žižeku ispred pozornice, kasnije i na samoj pozornici, nekoliko puta izlazeći i ulazeći u dvoranu, da bi finiširao izjavom kako sloboda govora „ima svoje granice“. U znak protesta protiv Žižekovog nastupa scenu je napustio gradonačelnik Frankfurta.

Atmosfera u sajamskoj dvorani ličila je na partizanska posleratna suđenja „narodnim neprijateljima“, uz publiku koja je dublirala skojevsku viku, ali se Slovenac nije dao.

Citiramo susptrat njegovog stava: „Čim neko pomene potrebu da se analizira složena pozadina (trajućeg izraelsko-palestinskog rata, op. aut.) obično biva optužen da podržava ili odobrava Hamasov terorizam. Da li shvatamo koliko je čudna ova zabrana analize, da vidimo svu složenost? Kojoj kompaniji pripada ova zabrana? Evo moje prve provokacije o društvu koje je ustrojeno kao saće. Koji idiot je izabrao ovo da predstavi (Žižek ovde misli na moto slovenačkog nastupa- „Reči saća“, koji paralelno promoviše književnu i pčelarsku tradiciju /!!!/ podalpske državice, op. aut.)? Znate li kako žive pčele? To je najtotalitarnije društvo koje možete zamisliti“.

Slavoj Žižek je naročito apostrofirao krunsku sajamsku bruku, odluku da se odloži uručenje nagrade „LiBeratur“ palestinskoj književnici Adaniji Šibli. Za njega je to „skandalozna“ odluka. Uprava sajma je besramno objavila da je taj potez povukla „zbog rata koji je započeo Hamas“ i da će „autorica nagradu dobiti, samo je pitanje kada i u kom obliku“.

Slovenački filozof je poentirao da je na sajmu zavladala „logika isključenja“, aludirajući na vodeću, orvelovsku zapadnjačku ideologemu: „kansel kulturu“, restriktivnu doktrinu „otkazivanja“ (poništenja, brisanja, isključenja, marginalizovanja, zabranjivanja) neprijatnih tema i nepoćudnih ličnosti iz javne sfere. Ta stigma neprihvatljivih ljudi i javnih sadržaja ekvivalent je titoističkoj „moralno-političkoj nepodobnosti“ na Zapadu prevedenoj sintagmom „politička nekorektnost“.

Grafički znak „otkazivanja“ bio bi redaktorski deleatur (ukloniti, izbaciti, uništiti), a mentalni kalup- psihopatologija rulje koja se prazni u linču. Istorijski pandani „kanselovanja“ su ostrakizam u antičkoj Atini (izgon nepoćudnih građana iz polisa) i starorimsko damnatio memoriae (prokletstvo sećanja), progon „prokletih“ iz javne uspomene, zabrana sećanja na njih. Mnogo bliža i slikovitija referenca je brisanje likova onih komunističkih lidera (sa grupnih portreta partijskog vođstva) koji su ispali iz igre na krivinama revolucije. Posle retuširanja slike, nema čoveka.

Međutim, ideologe EU niko neće moći da kanseluje iz istorijske memorije. Oni su uspeli da se uguraju u sve buduće leksikone filozofije pošto su krovnoj disciplini uma ukinuli jedan od njenih kapitalnih pojmova- dijalektiku, koja u izvornom, starogrčkom smislu označava veštinu (metodu) dolaženja do istinitog suda ukrštanjem oprečnih stavova.

Već stižu najave da Švedska i Francuska, a u blažem obliku i Engleska, pripremaju zakone kojima će zabraniti javnu raspravu o apsolviranoj, jednostranoj slici palestinsko-izraelskog sukoba, uz kaznene odredbe za nestašne mislioce.

Plavo-žuta demokratura

Obogotvoreni „demokratski standardi“ EU, kojima briselski principali, ali i sitnije perovođe, prete kao batinom, skliznuli su u surogat, u voluntarizam demokrature.

Termin i pojam demokrature nastao je krajem prošlog veka i podrazumeva politički sistem koji formalno poštuje demokratski poredak, ali zbog faktičke autoritarnosti naginje diktaturi. Odlikuju ga demagogija i, naročito, totalitarna kontrola javnog mišljenja, pogotovo masmedija, raznim metodama, od moralnog žigosanja do političke i pravne represije.

Za Srbe, poseban problem je licemerna, navijačka, selektivna primena tih standarda prema, za Brisel, kolonijalnom okruženju, a koja se može svesti na čuveni rezon: I Milošević i Tuđman su kučkini sinovi, ali Tuđman je „naš“ kučkin sin.

Blistavi um francuskog političkog filozofa Aleksisa de Tokvila (1805-1859) ne samo da je u demokratiji, kao obliku političkog sistema, uočio opasne klice tiranije, već je moguću, puzajuću despotiju u okvirnoj demokratiji procenjivao kao totalitarniju od svih istorijskih paradigmi tiranije. Tokvil je svoje zaključke i projekcije objavio u raspravi simptomatičnog, zlehudog naslova: „Despotska demokratija“.

Politički Zapad, u Hladnom ratu, stvorio je propagandno moćni fantazam o demokratiji. Ta koprena prekriva činjenicu da sloboda i demokratija najčešće nisu i uopšte ne moraju biti u ljubavi. Aristotelovo „spiralno“ smenjivanje političkih oblika vladavine, kvarnih i autentičnih, ni po kakvoj koristi ili dobru ne izdvaja demokratiju. Po njemu, demokratija se „kvari“ u svoj pandan, demagogiju, iz koje spirala vodi do tiranije.

Krah liberalizma tridesetih godina prošlog veka porodio je nacizam. Dekadencija neoliberalizma u ovom veku, zasad, stvara progresivnu superkontrolu pojedinca, pa i čitavih nacija, orvelovsku distopiju.