Орвеловски кошмар ЕУ демократуре

Зилотско сврставање политичког Запада уз једну, јеврејску страну, у најновијој епизоди стогодишњег палестинско-израелског рата у блискоисточном песку, светој прашини за све три аврамске (абрахамске) религије (јудаизам, хришћанство и ислам), има онострану, натполитичку димензију.

Западњачка пропагандна пасија (гнев, бес, јарост, срдитост) тутњи у вишој, теолошкој сфери. С једне стране, „морална“ искључивост медијске оркестрације сече као мач, подсећајући на шизофрени дуализам неких јеретичких хришћанских секти, на етичку ексклузиву у којој нема сиве боје ни сенчења. Из другог угла, стање ствари асоцира на крсташки рат у којем је једној страни све дозвољено јер су јој греси унапред опроштени. Индулгенција у виду мантре („Израел има право да се брани“) пресликава црквени сабор у Клермону 25. новембра 1095. кад је папа Урбан Други опростио световне грехе католичким бојовницима који су кретали пут Свете земље, у Први крсташки рат.

Да би, арбитрирајући, делила моралне легитимације, етички позлаћене дозволе за убијање, Европска унија (ЕУ) се и сама морала да обожи (деификује), прокламујући своју цивилизацијску супериорност. Комесар спољних послова ЕУ Жозеп Борељ обзнанио је да је „Европа“ башта окружена претећом џунглом, башта која се неће спасити од надирућег дивљег растиња дизањем зидова. „Баштовани морају ићи у џунглу“, рекао је, хортикултурно рационализујући колонијални интервенционизам. Баштовани имају мисију да сасеку џунглу.

Постоји суштинска, симболичка симетрија између овог Борељовог говора студентима на отварању Европске дипломатске академије у Брижу 13. октобра 2022. и поменутог папиног говора у француском Клермону где се за „невернике“ (муслимане) користе квалификације које би било богохулно цитирати, а једино решење које папа проповеда је „убијање“ неверника, као „свети чин“ (према: Карен Армстронг, Свети рат).  Европи нема спаса без ратничке експедиције у злу прашуму, инвазије на дивљи Исток, био он блиски (средњи) или евроазијски. То је ноторна и опсесивна пројекција Запада. Drang nach Osten је капитални концепт и за pontifex maximusa и за жуто-плавог комесара из Каталоније, хиљаду година касније. 

Помпезна реторика је један од преосталих смоквиних листова глобалне импотенције ЕУ. Уображена ђул-башта, без јасне адресе и телефонског броја (Х. Кисинџер), малена од палубе у светској империјалној игри, сликовито открива своју голотињу, нарочито у персоналној равни. Док високорангиране домино даме витлају оклагијама, а сви видимо да су изгубиле варјаче, један од бриселских могула, после бомбардовања болнице „Ал Ахли“ у Газа Ситију, просипа аланфордовску изјаву како тај злочин „није у складу са међународним правом“. На страну његов лик Суперхика.                                  

Логика „искључења“

Ових дана отворен је Франкфуртски сајам књига, светилиште европејске писмености и културе. Пошто је ове године Словенија била почасни гост, микрофон је добио и Славој Жижек, један од највећих живих левичарских филозофа. Говорећи о незаобилазној теми, Жижек је почео као узоран ђак, декламујући осуду Хамаса и свето право Израела да се брани. Али, чим је променио ракурс приче и проговорио о палестинским јадима, дочекао га је топли зец. Из публике су се чули гласни протести и бурне реакције, излагање филозофа је прекинуто па настављено, неки гости су протестно излазили из сале, па се враћали...

Уве Бекер, комесар за антисемитизам немачке покрајине Хесен супротставио се Жижеку испред позорнице, касније и на самој позорници, неколико пута излазећи и улазећи у дворану, да би финиширао изјавом како слобода говора „има своје границе“. У знак протеста против Жижековог наступа сцену је напустио градоначелник Франкфурта.

Атмосфера у сајамској дворани личила је на партизанска послератна суђења „народним непријатељима“, уз публику која је дублирала скојевску вику, али се Словенац није дао.

Цитирамо сусптрат његовог става: „Чим неко помене потребу да се анализира сложена позадина (трајућег израелско-палестинског рата, оп. аут.) обично бива оптужен да подржава или одобрава Хамасов тероризам. Да ли схватамо колико је чудна ова забрана анализе, да видимо сву сложеност? Којој компанији припада ова забрана? Ево моје прве провокације о друштву које је устројено као саће. Који идиот је изабрао ово да представи (Жижек овде мисли на мото словеначког наступа- „Речи саћа“, који паралелно промовише књижевну и пчеларску традицију /!!!/ подалпске државице, оп. аут.)? Знате ли како живе пчеле? То је најтоталитарније друштво које можете замислити“.

Славој Жижек је нарочито апострофирао крунску сајамску бруку, одлуку да се одложи уручење награде „ЛиБератур“ палестинској књижевници Аданији Шибли. За њега је то „скандалозна“ одлука. Управа сајма је бесрамно објавила да је тај потез повукла „због рата који је започео Хамас“ и да ће „ауторица награду добити, само је питање када и у ком облику“.

Словеначки филозоф је поентирао да је на сајму завладала „логика искључења“, алудирајући на водећу, орвеловску западњачку идеологему: „кансел културу“, рестриктивну доктрину „отказивања“ (поништења, брисања, искључења, маргинализовања, забрањивања) непријатних тема и непоћудних личности из јавне сфере. Та стигма неприхватљивих људи и јавних садржаја еквивалент је титоистичкој „морално-политичкој неподобности“ на Западу преведеној синтагмом „политичка некоректност“.

Графички знак „отказивања“ био би редакторски deleatur (уклонити, избацити, уништити), а ментални калуп- психопатологија руље која се празни у линчу. Историјски пандани „канселовања“ су остракизам у античкој Атини (изгон непоћудних грађана из полиса) и староримско damnatio memoriae (проклетство сећања), прогон „проклетих“ из јавне успомене, забрана сећања на њих. Много ближа и сликовитија референца је брисање ликова оних комунистичких лидера (са групних портрета партијског вођства) који су испали из игре на кривинама револуције. После ретуширања слике, нема човека.

Међутим, идеологе ЕУ нико неће моћи да канселује из историјске меморије. Они су успели да се угурају у све будуће лексиконе филозофије пошто су кровној дисциплини ума укинули један од њених капиталних појмова- дијалектику, која у изворном, старогрчком смислу означава вештину (методу) долажења до истинитог суда укрштањем опречних ставова.

Већ стижу најаве да Шведска и Француска, а у блажем облику и Енглеска, припремају законе којима ће забранити јавну расправу о апсолвираној, једностраној слици палестинско-израелског сукоба, уз казнене одредбе за несташне мислиоце.

Плаво-жута демократура

Обоготворени „демократски стандарди“ ЕУ, којима бриселски принципали, али и ситније перовође, прете као батином, склизнули су у сурогат, у волунтаризам демократуре.

Термин и појам демократуре настао је крајем прошлог века и подразумева политички систем који формално поштује демократски поредак, али због фактичке ауторитарности нагиње диктатури. Одликују га демагогија и, нарочито, тоталитарна контрола јавног мишљења, поготово масмедија, разним методама, од моралног жигосања до политичке и правне репресије.

За Србе, посебан проблем је лицемерна, навијачка, селективна примена тих стандарда према, за Брисел, колонијалном окружењу, а која се може свести на чувени резон: И Милошевић и Туђман су кучкини синови, али Туђман је „наш“ кучкин син.

Блистави ум француског политичког филозофа Алексиса де Токвила (1805-1859) не само да је у демократији, као облику политичког система, уочио опасне клице тираније, већ је могућу, пузајућу деспотију у оквирној демократији процењивао као тоталитарнију од свих историјских парадигми тираније. Токвил је своје закључке и пројекције објавио у расправи симптоматичног, злехудог наслова: „Деспотска демократија“.

Политички Запад, у Хладном рату, створио је пропагандно моћни фантазам о демократији. Та копрена прекрива чињеницу да слобода и демократија најчешће нису и уопште не морају бити у љубави. Аристотелово „спирално“ смењивање политичких облика владавине, кварних и аутентичних, ни по каквој користи или добру не издваја демократију. По њему, демократија се „квари“ у свој пандан, демагогију, из које спирала води до тираније.

Крах либерализма тридесетих година прошлог века породио је нацизам. Декаденција неолиберализма у овом веку, засад, ствара прогресивну суперконтролу појединца, па и читавих нација, орвеловску дистопију.