U skladu sa prirodom, moralom i filmskim slikama

Retko kom je autoru pošlo za rukom da u nešto malo više od dve godine osvoji nagrade na festivalima u Berlinu, Kanu i Veneciji, čak i „Oskara”. A to je upravo slučaj sa autorom filmova „Kolo sreće i fantazije”, „Povezi me” („Drive my Car”) i „Zlo ne postoji”, sa japanskim scenaristom i rediteljem Rjusukeom Hamagučijem, čiji će poslednji film uskoro svečano otvoriti festival „Slobodna zona” u Beogradu.

Na nedavno održanom 80. Venecijanskom festivalu Hamaguči je osvojio Veliku nagradu žirija (Grand Jury prize) i nagradu kritičara FIPRESCI, koji su njegov film „Zlo ne postoji” nazvali „duboko saosećajnim delom koje istražuje zastrašujući lični uticaj trenutnog globalnog ekološkog trenutka”, kao i filmom „neobične lepote, složenih likova i slatkog, trijumfalnog, zagonetnog zaključka”.

U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” Hamaguči pojašnjava da je ovaj, za njegovo stvaralaštvo neuobičajen film, nastao kao plod ponovne saradnje sa kompozitorkom Eiko Išibaši (komponovala je muziku za „Povezi me”) iz čega se prvo rodio muzičko-filmski performans „Poklon”, koji se izvodio uživo, i igrani film „Zlo ne postoji”, a u oba slučaja su reditelj i kompozitorka nastojali da istraže i zamisle odnos zvuka prema filmskoj slici i naraciji. Na pitanje da li sve to znači i novi, važan element u njegovom radu, Hamaguči je odgovorio:

– Da, bio je to zaista fantastičan izazov za mene. Mogao sam da razmišljam o vizuelnom prikazu na čistiji i dinamičniji način nego ikada ranije i osećao sam se kao neistražen kanal kome ne bih mogao da pristupim bez ovakve prilike...

Tematski me ovaj vaš film podsetio na ono čime se dugo bavi Ken Louč – borba malog čoveka sa velikim nepravdama?

Ne mogu da verujem da je došao dan da me neko uporedi sa Kenom Loučom. Nisam gledao sve njegove filmove, ali znam vrlo dobro da su društvena pitanja centralna u njegovim filmovima. Teško mi je da odgovorim da zaista vidim neke sličnosti između nas dvojice jer sam ja toj temi pristupio drugačije i sva pokrenuta pitanja proizilaze iz samog procesa pisanja priče.

„Zlo ne postoji” je malo manje psihološki orijentisan od vaših prethodnih filmova, iako je pun senzornih elemenata: zvuci prirode, ukusi hrane?

Nikada sa svojim stvaralaštvom nisam zaista pokušavao da se bavim psihološkom vrstom filma. Ono za čime ja jurim je više čulna vrsta izraza. Baš kao što sam pokušao da uradim i sa ovim filmom i mislim da je činjenica da sam u tome uspeo najviše tu zbog misije koju mi je kompozitorka Eiko Išibaši dala, a to je da kreiram vizuelne sadržaje tamo gde je njena muzika.

I vaš tretman vremena u filmu je impresivan, ritam i tempo teku prirodno, sve se uklapa u ponašanje likova, možete li mi reći nešto o tome?

Veoma sam vam zahvalan na tome kako ste se osećali u vezi sa tretmanom vremena u mom filmu, a ono na kraju proizilazi iz montaže. Naravno, treba razmišljati o tome kako se snima priroda, perspektivi sa kojom snimamo i to će promeniti naša osećanja o tome kako vreme prolazi. Odnos prema vremenu je zaista nešto važno, baš kao što su važne lepe filmske slike, a ja sam ih imao mnogo. Deo mene je želeo da ih sve pokažem, ali kada sam otišao u montažu, shvatio sam da ne treba da preteram da ne bih izgubio dobar tempo i sam osećaj za važnost i lepotu prirode, koja je važan lik u mom filmu.

Ovaj film je i priča o sukobu prirode i industrije, a kakav je vaš lični odnos sa prirodom?

Motiv prirode zaista proizilazi iz činjenice da sam želeo da napravim film koji će se dobro uskladiti sa muzikom, jer sam, na kraju krajeva, neko ko živi u urbanoj sredini. Međutim, kompozitorka Eiko živi u ovoj oblasti koju vidite u filmu. Znao sam da ovakav pejzaž treba veoma dobro uskladiti sa njenom muzikom, posmatrajući vodu ili način na koji drveće svetluca i kreće se i kako svi zajedno stvaraju skladne slojeve. I mislim da je to bio jedan od najvećih razloga zašto je priroda postala velika stvar u ovom filmu. Ali, ja lično, kao urbana osoba, ne znam mnogo o prirodi i bilo mi je dragoceno što su me Eiko i njena prijateljica toliko toga važnog i dragocenog naučili. O šumi, drveću, odakle dolazi voda ili gde raste vasabi.

Na isprepletenosti prirode i ljudi koji u njoj žive vi gradite i vizuelni jezik filma?

Da bismo zaista osetili prirodu treba da dođe do promene unutar našeg senzibiliteta stečenog uobičajenim načinom života, da budemo u mogućnosti da vidimo male i suptilne razlike koje se pojavljuju. Početna scena praćenja drveća je po meni način resetovanja sopstvenog senzibiliteta za osećaj stvari oko nas i vidimo kako se vreme tamo provodi. U prvih 10 minuta filma jedva da ima dijaloga i taj početak uči publiku o tome kako da pristupi filmu.

Mogućnost da se u toj gotovo netaknutoj prirodi nešto gradi što zagađuje stvara potpuni disbalans i u metafizičkom, ne samo u fizičkom smislu?

Hvala vam što ste to rekli, u pravu ste u vezi sa ovom neravnotežom koja postoji. Stvara se neravnoteža i u likovima Takumija, Hane, Bumija.

Takumi nekako ne može da oseti šta god da su Bumi i Hana mogli da osete i zbog toga dolazi do neravnoteže koja se dešava. I mislim da akcije koje se tada pokažu pred kraj, zapravo pokušavaju da nekako povrate ravnotežu.

Možete li mi reći nešto o značenju naziva filma?

Mislim da je na kraju naslov rezultirao ironijom. Kada sam spoznao da će jedan od najvećih motiva u filmu biti priroda i kako sam je istraživao i boravio u njoj, reči koje na kraju tvore naziv filma pojavile su mi se kao očigledna stvar. Kada gledate prirodu, zaista je teško pronaći zlo u njoj. Naravno, postoji brutalnost u prirodi, poput cunamija ili slično, ali zlo ne postoji. Ono postoji u ljudskim bićima. Čak i kada se dešava i najmanje zlo, ljudska bića su u to uključena i to je nešto što sam zaista naučio kroz svoje istraživanje. Na kraju, sam naziv „Zlo ne postoji” može i da isprovocira publiku da razmišlja o postojanju zla.

Sada se nosite sa velikim uspehom, za „Povezi me” ste dobili i „Oskara”?

Što se tiče mog iskustva sa ceremonije dodele „Oskara”, bilo je veoma uzbudljivo. Upoznao sam ljude poput Stivena Spilberga, Pola Tomasa Andersona, Džejn Kampion, bilo je to iskustvo iz snova za mene. Ali, u isto vreme, ta nagrada je dodeljena filmu, a ne meni lično. Moj „Oskar” je verovatno trenutno na polici producentske kuće. Što se tiče toga kako je to uticalo na mene, rekao bih ne toliko u mom običnom životu. I ovaj novi film je snimljen po budžetu na koji sam navikao. I nisam se, recimo, posle osvajanja „Oskara” preselio u neku veliku vilu ili tako nešto.

Glavni glumac bio je asistent reditelja

Takumi i njegova ćerka Hana žive u selu Mizubiki, i kao i generacije pre njih, žive skromnim životom po ciklusima i poretku prirode. Jednog dana, stanovnici sela postaju svesni plana za izgradnju luksuznog kamperskog kompleksa firme iz Tokija, s kojim bi se ugrozilo lokalno vodosnabdevanje i poremetila ekološka ravnoteža seoskih predela i samog načina života stanovništva, sa posledicama koje duboko utiču na Takumijev život.

Zanimljivo, ali lik glavnog junaka Takumija iz ove i ovakve filmske priče ne tumači glumački profesionalac, već Hitoši Omika, Hamagučijev asistent režije u filmu „Kolo sreće i fantazije”. Veliki broj glumaca u „Zlo ne postoji” su naturščici, odabrani među lokalnim stanovnicima seoske oblasti u blizini Tokija...