Čuvarka topline doma u bodljikavoj žici

Odlaze starice, kaže tiho vladika raško-prizrenski Teodosije u prepunoj maloj crkvi manastira Gorioč kod Istoka u Metohiji. Ispraća se igumanija Marta, njegova majka, koja se upokojila u svom manastiru gde je provela više od dve i po teške decenije.

„Nije nas toliko učila rečima, koliko svojim primerom, svojim delima. Sve ono što je podvigom, molitvom, postom i bdenjem zadobila od Gospoda, to je delila sa nama i sa svojim najmilijim i sa sestrama sa kojima je delila sve, ovde u manastiru”, rekao je vladika Teodosije.

Počinje liturgija i opelo, došao je svet sa raznih strana, najviše Metohijci iz Banja, Suvog Grla, Crkoleza, Goraždevca koji nisu napuštali svoj zavičaj. Stigli su, uprkos nestabilnoj situaciji, i neki raseljeni iz centralne Srbije i Crne Gore, ali se ipak čini da je najtvrđa veza između Srba povratnika, ove svetinje i monahinja.

„Svi smo plakali vaskršnjeg dana 2002. godine, bio je to naš prvi odlazak u manastir posle rata. To je onaj čudni trenutak kada u bodljikavoj žici osetiš toplinu doma i saosećanje za glad i izgubljenu slobodu”, kaže Sonja Vuković, pedagog iz povratničkog sela Osojane. „Hranili smo se u narodnoj kuhinji – jeli smo neumereno i stideli se svoje gladi, a monahinje su bile presrećne. Tiha i radosna mati Marta se, isto kao i ja, žalila na hladnoću i uvek govorila da se Bogu molimo.”

Igumanija Marta (rođena 1942.) se po svemu ugradila u monaški svet velikih žena koje su čuvale ovu svetinju od propasti i zapuštanja.

Ona je u taj svet ušla u trenucima kada je crkvi na Kosovu i Metohiji bilo najteže, baš kao što su to radile u najtežim vremenima znamenite igumanije Pećke patrijaršije, Deviča, Gračanice i Sopoćana.

„Monahinju Martu, možda, osenjuje kao ličnost to da ona sluša sve i čuje sve, ali kao da jedva čeka da spusti glavu na grudi i da oslušne glas Onoga za kim je krenula odavano”, rekao je u besedi episkop novobrdski Ilarion, izaslanik patrijarha Porfirija. Vladika Ilarion je godinu dana bio iguman u Manastiru Gorioč, koji je zadužbina kralja Stefana Dečanskog. Sveti kralj ga je sagradio i posvetio Svetom Nikoli u znak zahvalnosti što mu je vratio vid. Sagrađen je na jednom od najlepših vidikovaca Metohije. Između okomitih planina i najpitomije ravnice u koju se slivaju bogati izvori vode, smeštena je mala crkva kojoj su vekovima služili duhovnici i narod ovog kraja.

Na ulazu još stoje tragovi osmatračnice španskih vojnika Kfora ranijih čuvara manastira, a iz bele trafike proviruju kosovski policajci zaduženi za bezbednost hrama i ljudi.

Na tom mestu, okruženom zidovima, između neba i zemlje sve je skromno, čisto i uredno. Sa razgranatog stabla, ispod koje je postavljena bogata trpeza, pada lišće. Jedna od pet sivih mačaka pokušava da uhvati veliki lipov list kog nosi vetar.

Opelo je ispred hrama, igumani i igumanije kosovskih manastira, sveštenici i gosti stoje u prvom redu, iza njih je grupa italijanskih vojnika i oficira Kfora sa svećama u rukama i crvenim beretkama u džepovima.

Crne mantije i zelene maskirne uniforme ispraćaju igumaniju Martu, ispraća je njen svet i njena porodica, ispraćaju je slike nemirnog Kosova i Metohije u koje je ugradila sebe i svoju tihu molitvu.

„Na takvim ljudima ovaj svet počiva”, ponavlja vladika Ilarion.