Umetnička odiseja Renate Ulmanski

Zaječar – Život još nije završen iako je prošao. To sam ja. Meni je ostao sada jedan višak života. Sa velikim davanjem sam radila. Neću da ređam još, ne znam jesam li imala još koju vrlinu, ali mogu da kažem da jedino što ima iole smisla jeste: voleti. Volite, volite one do sebe, volite one sa kojima radite. Volite, jednostavno trudite se da volite. I kako je Duško Radović rekao: „Ko ume da voli, neka ništa drugo ne radi.”

Ovako je u Zaječaru kazivala otmena, distancirana dramska umetnica Renata Ulmanski, ona koja je bila i ostala „velika osoba” kako je zapisao njen kolega Svetozar Cvetković. Povod zanimljivog, značajnog susreta Renate Ulmanski sa zaječarskom publikom bio je predstavljanje monografije njoj u čast: „Njegovo veličanstvo: Slučaj”, koju je priredio reditelj Marko Misirača. Delo je predstavljeno u Pozorišnom muzeju u Zaječaru, a u okviru ovogodišnjeg 32. po redu festivala „Dani Zorana Radmilovića” u Narodnom pozorištu Timočke Krajine.

– Osećam potrebu da nešto kažem o našem odsutnom domaćinu (misleći na Zorana Radmilovića), sa kojim sam se družila od kako sam nogom stupila na tlo Zaječara i koji samo trenutno nije tu, a koji je prisutan u celom gradu. Humor je nešto neophodno da teškoću življenja lakše savladamo. Humor i humanost su ekvivalenti. Mislim da je tu poruku nama Radmilović ucrtao celim svojim bićem. Imali smo izuzetno humanog kolegu, imala sam prednost da budem njegov kolega, četiri godine smo na radiju bili bračni par: Jovan i Stana, pa sam vrlo dobro znala sve mane svog supruga, koji je umeo da bude mrgodan. Bilo je i situacija kada Radmilović nije bio raspoložen za snimanje radio-emisija – pričala je Renata Ulmanski, izdvojivši dva Zoranova „ćutanja”:

– Svi glumci su moćni, reč je njihov alat. Hoću da govorim o maestralnom ćutanju. Zoran Radmilović je igrao Miloša Obrenovića, ja njegovu ženu Ljubicu. Dobar, veliki, razuman reditelj Muci Draškić znao je kako da plasira scenu. Ljubica posle ubistva Miloševe ljubavnice dolazi kod Miloša koji hoće da je skloni. Sedamo na jednu klupu na samom proscenijumu i Draškić okrene Zorana licem publici, mene leđima. Govorim kako smo se nekad voleli, da me je prevario, napustio... Sipam svoj život. Veliki Radmilović sve to polako odgleda i nešto u tom Milošu progovori, krene rukom ka mojoj ruci. Naglo je trgne i kaže: sikter! Ja odem, on dobije aplauz.

 Prisetila se, zatim, Renata Ulmanski i predstave „Santa Marija dela Salute” u kojoj je Radmilović tumačio Lazu Kostića i trenutka kada mu saopštavaju da je umrla Lenka Dunđerski:

– Prva scena: stasit, u belom odelu, dobro raspoloženi Laza Kostić na Lidu u Veneciji sa svojom mladom ženom Julkom Palanački, gledaju u more. Dolazi neko i kaže: Lenka Dunđerska je umrla. Taj veliki, pravi, beli čovek je na naše oči postajao manji, urušavao se, skupljao se, do kraja je bio nekako skvrčen. Takvo ćutanje ne znam ko od velikana glume sme sebi da dozvoli. Eto, to je bio Zoran Radmilović.

Monografija „Njegovo veličanstvo: Slučaj”, kako je to objasnio Marko Misirača, prateći je deo nagrade-statuete „Joakim Vujić” koju kragujevački Knjaževsko-srpski teatar dodeljuje za izuzetan doprinos pozorišnoj umetnosti u Srbiji. Renata Ulmanski nagradu je dobila 2017, a knjiga je izašla tek nedavno.

– Zahvalan sam Renati što sam imao priliku da uđem u taj vremeplov. U ovoj knjizi nalazi se skenirani požuteli plakat iz 1933. iz Narodnog pozorišta u Sarajevu, kao dokaz da je u njemu jedna četvorogodišnja devojčica recitovala Čika Jovu Zmaja. Od tog događaja, jedna duga, veličanstvena umetnička odiseja proteže se sve do današnjih dana. Zaista je bio neverovatan izazov ući u ovako nešto, posebno zato što Renata Ulmanski nijednog trenutka nije osećala da zaslužuje da se priča o njenom umetničkom putu stavi među korice. Zato je proces ubeđivanja i zajedničkog nalaženja puta kako to da izgleda trajao malo duže, gotovo pet godina – kazao je Marko Misirača.

Renata Ulmanski ostvarila je više od stotinu uloga u pozorištu, filmu, televizijskim serijama i igrala u Narodnom pozorištu u Beogradu, novosadskom Srpskom narodnom pozorištu, Beogradskom dramskom pozorištu i Ateljeu 212. Zaječarska publika je u desetominutnom filmu, delu serijala „Glumac je glumac, je glumac”, mogla da vidi nekoliko scenskih lica Renate Ulmanski, o kojoj su govorili i njen kolega Milan Caci Mihailović i teatrolog Aleksandar Milosavljević.

Laureati „Zoranovih dana”

Nenadu Jezdiću za rolu Bore Šnajdera u predstavi „Razvojni put Bore Šnajdera”, po tekstu Aleksandra Popovića, u režiji Egona Savina, i u produkciji JDP-a, pripala je nagrada za najbolje glumačko ostvarenje na upravo završenim 32. „Zoranovim danima” u Zaječaru.

Uzimajući u obzir visok umetnički nivo selekcije, ideju i misiju festivala, žiri koji je radio u sastavu: Miroslav Radonjić, predsednik, Duško Ljuština i Nenad Novaković, doneo je odluku da Specijalnu nagradu za glumačko ostvarenje dodeli Ozrenu Grabariću za ulogu Mefista u Geteovom „(Pra)Faustu”, dramatizacija Fedor Šili, režija Boris Liješević, BDP-a.

Nagrada za vizuelni identitet „Krstomir Milovanović” pripala je predstavi „Dekameron” Đovanija Bokača, u režija Dejana Projkovskog, a u koprodukciji JU Gradsko pozorište Podgorica, Kulturni centar Bar – Festival barski ljetopis i Narodno pozorište Niš. Nagradu publike, prosečnom ocenom 9,63 osvojila je predstava „Razvojni put Bore Šnajdera”.

Novinarski žiri svoje glasove u kategoriji; najbolji mladi glumac dodelio je Ivi Ilinčić za tumačenje Margarete u predstavi „PraFaust”, dok je reditelju Veljku Mićunoviću pripala nagrada za najbolju režiju predstave „Očevi i oci” Narodnog pozorišta iz Beograda. Ovo je, ujedno, novoustanovljena nagrada „Zoranovih dana”.