Уметничка одисеја Ренате Улмански

Зајечар – Живот још није завршен иако је прошао. То сам ја. Мени је остао сада један вишак живота. Са великим давањем сам радила. Нећу да ређам још, не знам јесам ли имала још коју врлину, али могу да кажем да једино што има иоле смисла јесте: волети. Волите, волите оне до себе, волите оне са којима радите. Волите, једноставно трудите се да волите. И како је Душко Радовић рекао: „Ко уме да воли, нека ништа друго не ради.”

Овако је у Зајечару казивала отмена, дистанцирана драмска уметница Рената Улмански, она која је била и остала „велика особа” како је записао њен колега Светозар Цветковић. Повод занимљивог, значајног сусрета Ренате Улмански са зајечарском публиком био је представљање монографије њој у част: „Његово величанство: Случај”, коју је приредио редитељ Марко Мисирача. Дело је представљено у Позоришном музеју у Зајечару, а у оквиру овогодишњег 32. по реду фестивала „Дани Зорана Радмиловића” у Народном позоришту Тимочке Крајине.

– Осећам потребу да нешто кажем о нашем одсутном домаћину (мислећи на Зорана Радмиловића), са којим сам се дружила од како сам ногом ступила на тло Зајечара и који само тренутно није ту, а који је присутан у целом граду. Хумор је нешто неопходно да тешкоћу живљења лакше савладамо. Хумор и хуманост су еквиваленти. Мислим да је ту поруку нама Радмиловић уцртао целим својим бићем. Имали смо изузетно хуманог колегу, имала сам предност да будем његов колега, четири године смо на радију били брачни пар: Јован и Стана, па сам врло добро знала све мане свог супруга, који је умео да буде мргодан. Било је и ситуација када Радмиловић није био расположен за снимање радио-емисија – причала је Рената Улмански, издвојивши два Зоранова „ћутања”:

– Сви глумци су моћни, реч је њихов алат. Хоћу да говорим о маестралном ћутању. Зоран Радмиловић је играо Милоша Обреновића, ја његову жену Љубицу. Добар, велики, разуман редитељ Муци Драшкић знао је како да пласира сцену. Љубица после убиства Милошеве љубавнице долази код Милоша који хоће да је склони. Седамо на једну клупу на самом просценијуму и Драшкић окрене Зорана лицем публици, мене леђима. Говорим како смо се некад волели, да ме је преварио, напустио... Сипам свој живот. Велики Радмиловић све то полако одгледа и нешто у том Милошу проговори, крене руком ка мојој руци. Нагло је тргне и каже: сиктер! Ја одем, он добије аплауз.

 Присетила се, затим, Рената Улмански и представе „Санта Марија дела Салуте” у којој је Радмиловић тумачио Лазу Костића и тренутка када му саопштавају да је умрла Ленка Дунђерски:

– Прва сцена: стасит, у белом оделу, добро расположени Лаза Костић на Лиду у Венецији са својом младом женом Јулком Паланачки, гледају у море. Долази неко и каже: Ленка Дунђерска је умрла. Тај велики, прави, бели човек је на наше очи постајао мањи, урушавао се, скупљао се, до краја је био некако скврчен. Такво ћутање не знам ко од великана глуме сме себи да дозволи. Ето, то је био Зоран Радмиловић.

Монографија „Његово величанство: Случај”, како је то објаснио Марко Мисирача, пратећи је део награде-статуете „Јоаким Вујић” коју крагујевачки Књажевско-српски театар додељује за изузетан допринос позоришној уметности у Србији. Рената Улмански награду је добила 2017, а књига је изашла тек недавно.

– Захвалан сам Ренати што сам имао прилику да уђем у тај времеплов. У овој књизи налази се скенирани пожутели плакат из 1933. из Народног позоришта у Сарајеву, као доказ да је у њему једна четворогодишња девојчица рецитовала Чика Јову Змаја. Од тог догађаја, једна дуга, величанствена уметничка одисеја протеже се све до данашњих дана. Заиста је био невероватан изазов ући у овако нешто, посебно зато што Рената Улмански ниједног тренутка није осећала да заслужује да се прича о њеном уметничком путу стави међу корице. Зато је процес убеђивања и заједничког налажења пута како то да изгледа трајао мало дуже, готово пет година – казао је Марко Мисирача.

Рената Улмански остварила је више од стотину улога у позоришту, филму, телевизијским серијама и играла у Народном позоришту у Београду, новосадском Српском народном позоришту, Београдском драмском позоришту и Атељеу 212. Зајечарска публика је у десетоминутном филму, делу серијала „Глумац је глумац, је глумац”, могла да види неколико сценских лица Ренате Улмански, о којој су говорили и њен колега Милан Цаци Михаиловић и театролог Александар Милосављевић.

Лауреати „Зоранових дана”

Ненаду Јездићу за ролу Боре Шнајдера у представи „Развојни пут Боре Шнајдера”, по тексту Александра Поповића, у режији Егона Савина, и у продукцији ЈДП-а, припала је награда за најбоље глумачко остварење на управо завршеним 32. „Зорановим данима” у Зајечару.

Узимајући у обзир висок уметнички ниво селекције, идеју и мисију фестивала, жири који је радио у саставу: Мирослав Радоњић, председник, Душко Љуштина и Ненад Новаковић, донео је одлуку да Специјалну награду за глумачко остварење додели Озрену Грабарићу за улогу Мефиста у Гетеовом „(Пра)Фаусту”, драматизација Федор Шили, режија Борис Лијешевић, БДП-а.

Награда за визуелни идентитет „Крстомир Миловановић” припала је представи „Декамерон” Ђованија Бокача, у режија Дејана Пројковског, а у копродукцији ЈУ Градско позориште Подгорица, Културни центар Бар – Фестивал барски љетопис и Народно позориште Ниш. Награду публике, просечном оценом 9,63 освојила је представа „Развојни пут Боре Шнајдера”.

Новинарски жири своје гласове у категорији; најбољи млади глумац доделио је Иви Илинчић за тумачење Маргарете у представи „ПраФауст”, док је редитељу Вељку Мићуновићу припала награда за најбољу режију представе „Очеви и оци” Народног позоришта из Београда. Ово је, уједно, новоустановљена награда „Зоранових дана”.