Zviždanjem ispisuje životne priče

– Jak kao grom, takav može biti zvižduk. Dinamičan i dubok, pokreće emocije, razbija ravnodušnost... Tako je i kad zviždim čardaš – on je „vatra”, a čoček je „žar” – slikovito tumači Rade Zdravković svoju najlepšu razonodu kojom dušu krepi, druge raduje, pa i iznenađuje, jer mnogi se nađu u čudu kada čuju kako ovaj umetnik u osmoj deceniji akapela zviždi sve što srce poželi. A on je želeo kao dečak da zviždukom od sebe otera strah od mraka.

– U rodnim Odžacima igrao sam se sa decom od jutra do večeri, a kad dođe vreme da krenem kući, noge mi se tresu jer znam da me čeka kilometar i po dugačak „tunel”, tako sam zvao moj sokak nad kojim su se nadvijale krošnje stabala i živa ograda. Junačim se, a nemam čime da se branim od tog nevidljivog „hajduka”. I u toj dečjoj nevolji iz mene izađe zvižduk, kao božji dar. Mada je majka, koja je svirala i pevala uz gusle, govorila da kao beba nisam plakao, već zviždao. I otac je svirao trubu pa sam, nema sumnje, od njih povukao gen za muziku. Talenat nikada nisam zanemario, ali se muzikom profesionalno nisam bavio. Ipak, čuvam uspomenu na srednjoškolske dane kada sam bio vokalni solista sastava „Cikloni”, koji su činili i moji drugari Jovan Galac, Tibor Andraši, Milorad Katanić, Milorad Filipović, Janko Šribar i Ljubiša Marković Frenki – ističe Zdravković, koji penzionerske dane „troši” u Novom Sadu.

Uvek je znao da brige, baš kao nekada strah, vešto „razbije” zviždanjem. A zviždi i po šest sati dnevno, toliko vežba, zapravo trening zavisi od kompozicije jer se ne drži strogo zadatog, čak ne voli da imitira. Kad oseti da je zgodno, ubacuje svoje tonove, tercu gornju i donju. I stvara osoben pečat.

– Talenat se mora razvijati, a zviždanje se ne može naučiti jer se s tim čovek rađa. Uz to, zviždač mora da ima savršen sluh, osećaj za ritam i takt – navodi Rade uz napomenu da je za dobar zvižduk bitna i tehnika disanja, kao i pun kapacitet pluća, zdravi zubi...

– Za mene je muzika samo jedan ton, a gde ću da ga primenim – to je sporedna stvar. Taj ton može da me „pokosi” isto kao što me gane i prelaz sa jedne skale na drugu, bez obzira na to kakva je kompozicija. Kad se oglasi zvono na crkvi, ja se rasplačem – priznaje ovaj umetnik koga s pravom zovu – slavuj.

On smatra da muzičar mora da poznaje sve žanrove i da ima bogat repertoar.

– Mogu da zviždim svaki instrument, ali najmanje priželjkujem frulu jer se sa frulašem toliko sinhronizujem da se pretvorim u frulu, a to nije dobro jer onda zviždanje gubi autentičnost. Najviše volim violinu i harmoniku, pored kojih dođem do izražaja. Čini mi se da sam potpuno ušao u sistem mađarske i rumunske muzike jer je melodična i dinamična, i ima toliko tonova u jednom taktu da ih ja jedva stignem, pa se pretvaram u mungosa koji juri i želi da stigne tonove i ritmove nalik kobrama, i u tome je draž – dočarava Rade, kome je šuma posebna inspiracija za ton.

– Sve mi je tu specifično, i cvrkut i graktanje. Osluškujem i onda se zviždukom povezujem sa vevericom, vrapcem, svrakama, sovama, gugutkama... To je svet vredan čovekove pažnje jer mi od ptica učimo samo ako znamo da ih slušamo i posmatramo – uverava zviždač.

Iako je zviždanje deo njegovog bića, on je svoj prvi javni nastup imao pre deceniju i po u Bačkoj Palanci, sa pijanistkinjom Marinom Milić Radović, profesorkom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, sa kojoj se predstavio i beogradskoj publici u Kolarčevoj zadužbini izvodeći „Santa Marija dela salute” Laze Kostića. U početku je to bio klasični repertoar, kompozicije Griga, Rahmanjinova, Baha... Radetov talenat zapazio je i Emir Kusturica, koji mu je dao četiri minuta da se predstavi. Skromni zviždač smatrao je da je dovoljan i minut, ali kada je zvuk potekao, na štopericu se više nije gledalo, samo je reditelj kazao: „Staviću te u film.” I Ivan Tasovac planirao je da Zdravković nastupi sa Beogradskom filharmonijom ili sa njima snimi materijal, ali je prerani odlazak Tasovca tu ideju prekinuo. On često obogaćuje poetske i dramske programe i kabare gde je zvižduk „muzička zavesa”.

Rade podseća i da se u svetu zviždanje razvilo kao profesija, i to cenjena, pa postoji i svetski festival zviždanja. A on se, ne mareći za to, iz duše i ljubavi prema zviždanju, odaziva gde god može da doprinese boljoj atmosferi. Zviždao je „Turski marš”, uvertiru „Svraka kradljivica” iz opere Seviljski berberin”, na repertoaru su mu, između ostalog, francuske šansone, narodna kola kao što su „Radino kolo”, „Skandal kolo, „Piroćanski vihor”... Tu je i muzika Branimira Đokića i mnogih drugih istaknutih muzičkih stvaralaca.

Oni koji znaju kakvu važnost ima zvižduk setiće se i numere „Zvižduk u osam” legendarnog Đorđa Marjanovića. Pesma koja je obeležila jedno vreme podseća i na to da se nekada zvižduk mnogo više čuo u gradskoj sredini, ali ga je odavno nadjačala vreva. Tada se, reći će starije generacije, a naročito nostalgičari, živelo bezbrižnije, a zvižduk je bio i poziv na igranku. Nije bila retkost da mladići zvižde pokraj prozora svojih devojaka i u tome nije bilo ništa loše. Možda se na ta davna vremena vredi podsetiti makar jednom melodijom uz zvižduk kakav samo može da iznedri Rade Zdravković. Za prijatelje i svoje poštovaoce odabrao je starogradske melodije, u ambijentu beogradskog doma Radojke Ranitović. A Beograđane je obradovao i gostujući u porti Hrama Vaznesenja Gospodnjeg u Žarkovu, uz blagoslov starešine hrama protojereja-stavrofora  Branka Mitrovića, gde je u društvu reditelja Bore Draškovića i Borisa Liješevića, a u programu koji je Fondacija „Laza Kostić”  posvetila Svetom Jovanu Šangajskom, izveo, to jest zviždao, muziku iz filma „Život je lep”, ali i mnogih drugih njihovih ostvarenja.

Zdravković poručuje da zviždanjem ispisuje mnoge životne priče. Uz zvižduk je lepše početi i završiti dan. To ne iziskuje nikakav trošak, samo je potrebna dobra volja i topla emocija.

Razgovor zviždanjem

Žitelji turskog sela Kuškojni, što u prevodu znači „ptičji jezik”, zviždanjem „razgovaraju”. Inspiraciju su našli u poju ptica, pa su tako počeli da zvižde slogove turskih reči, a zatim i da sklapaju rečenice. Na to su bili uslovljeni jer su im kuće udaljene, a zbog nepristupačnog terena prenošenje poruka nije lako. Čak je i struja u ovo mesto stigla krajem osamdesetih godina prošlog veka, ali to nije promenilo njihovu naviku da zviždanjem umesto telefonom pozivaju jedni druge na druženje.

U želji da očuvaju ovaj stari običaj komunikacije jednom godišnje organizuju svetski festival. I u grčkom selu na obroncima planine Oke meštani su hiljadama godina koristili jezik zvižduka koji podseća na zvuke ptica. Oni su uspeli da do današnjih dana sačuvaju taj svoj neobični jezik.