Звиждањем исписује животне приче

– Јак као гром, такав може бити звиждук. Динамичан и дубок, покреће емоције, разбија равнодушност... Тако је и кад звиждим чардаш – он је „ватра”, а чочек је „жар” – сликовито тумачи Раде Здравковић своју најлепшу разоноду којом душу крепи, друге радује, па и изненађује, јер многи се нађу у чуду када чују како овај уметник у осмој деценији акапела звижди све што срце пожели. А он је желео као дечак да звиждуком од себе отера страх од мрака.

– У родним Оџацима играо сам се са децом од јутра до вечери, а кад дође време да кренем кући, ноге ми се тресу јер знам да ме чека километар и по дугачак „тунел”, тако сам звао мој сокак над којим су се надвијале крошње стабала и жива ограда. Јуначим се, а немам чиме да се браним од тог невидљивог „хајдука”. И у тој дечјој невољи из мене изађе звиждук, као божји дар. Мада је мајка, која је свирала и певала уз гусле, говорила да као беба нисам плакао, већ звиждао. И отац је свирао трубу па сам, нема сумње, од њих повукао ген за музику. Таленат никада нисам занемарио, али се музиком професионално нисам бавио. Ипак, чувам успомену на средњошколске дане када сам био вокални солиста састава „Циклони”, који су чинили и моји другари Јован Галац, Тибор Андраши, Милорад Катанић, Милорад Филиповић, Јанко Шрибар и Љубиша Марковић Френки – истиче Здравковић, који пензионерске дане „троши” у Новом Саду.

Увек је знао да бриге, баш као некада страх, вешто „разбије” звиждањем. А звижди и по шест сати дневно, толико вежба, заправо тренинг зависи од композиције јер се не држи строго задатог, чак не воли да имитира. Кад осети да је згодно, убацује своје тонове, терцу горњу и доњу. И ствара особен печат.

– Таленат се мора развијати, а звиждање се не може научити јер се с тим човек рађа. Уз то, звиждач мора да има савршен слух, осећај за ритам и такт – наводи Раде уз напомену да је за добар звиждук битна и техника дисања, као и пун капацитет плућа, здрави зуби...

– За мене је музика само један тон, а где ћу да га применим – то је споредна ствар. Тај тон може да ме „покоси” исто као што ме гане и прелаз са једне скале на другу, без обзира на то каква је композиција. Кад се огласи звоно на цркви, ја се расплачем – признаје овај уметник кога с правом зову – славуј.

Он сматра да музичар мора да познаје све жанрове и да има богат репертоар.

– Могу да звиждим сваки инструмент, али најмање прижељкујем фрулу јер се са фрулашем толико синхронизујем да се претворим у фрулу, а то није добро јер онда звиждање губи аутентичност. Највише волим виолину и хармонику, поред којих дођем до изражаја. Чини ми се да сам потпуно ушао у систем мађарске и румунске музике јер је мелодична и динамична, и има толико тонова у једном такту да их ја једва стигнем, па се претварам у мунгоса који јури и жели да стигне тонове и ритмове налик кобрама, и у томе је драж – дочарава Раде, коме је шума посебна инспирација за тон.

– Све ми је ту специфично, и цвркут и грактање. Ослушкујем и онда се звиждуком повезујем са веверицом, врапцем, свракама, совама, гугуткама... То је свет вредан човекове пажње јер ми од птица учимо само ако знамо да их слушамо и посматрамо – уверава звиждач.

Иако је звиждање део његовог бића, он је свој први јавни наступ имао пре деценију и по у Бачкој Паланци, са пијанисткињом Марином Милић Радовић, професорком на Академији уметности у Новом Саду, са којој се представио и београдској публици у Коларчевој задужбини изводећи „Санта Марија дела салуте” Лазе Костића. У почетку је то био класични репертоар, композиције Грига, Рахмањинова, Баха... Радетов таленат запазио је и Емир Кустурица, који му је дао четири минута да се представи. Скромни звиждач сматрао је да је довољан и минут, али када је звук потекао, на штоперицу се више није гледало, само је редитељ казао: „Ставићу те у филм.” И Иван Тасовац планирао је да Здравковић наступи са Београдском филхармонијом или са њима сними материјал, али је прерани одлазак Тасовца ту идеју прекинуо. Он често обогаћује поетске и драмске програме и кабаре где је звиждук „музичка завеса”.

Раде подсећа и да се у свету звиждање развило као професија, и то цењена, па постоји и светски фестивал звиждања. А он се, не марећи за то, из душе и љубави према звиждању, одазива где год може да допринесе бољој атмосфери. Звиждао је „Турски марш”, увертиру „Сврака крадљивица” из опере Севиљски берберин”, на репертоару су му, између осталог, француске шансоне, народна кола као што су „Радино коло”, „Скандал коло, „Пироћански вихор”... Ту је и музика Бранимира Ђокића и многих других истакнутих музичких стваралаца.

Они који знају какву важност има звиждук сетиће се и нумере „Звиждук у осам” легендарног Ђорђа Марјановића. Песма која је обележила једно време подсећа и на то да се некада звиждук много више чуо у градској средини, али га је одавно надјачала врева. Тада се, рећи ће старије генерације, а нарочито носталгичари, живело безбрижније, а звиждук је био и позив на игранку. Није била реткост да младићи звижде покрај прозора својих девојака и у томе није било ништа лоше. Можда се на та давна времена вреди подсетити макар једном мелодијом уз звиждук какав само може да изнедри Раде Здравковић. За пријатеље и своје поштоваоце одабрао је староградске мелодије, у амбијенту београдског дома Радојке Ранитовић. А Београђане је обрадовао и гостујући у порти Храма Вазнесења Господњег у Жаркову, уз благослов старешине храма протојереја-ставрофора  Бранка Митровића, где је у друштву редитеља Боре Драшковића и Бориса Лијешевића, а у програму који је Фондација „Лаза Костић”  посветила Светом Јовану Шангајском, извео, то јест звиждао, музику из филма „Живот је леп”, али и многих других њихових остварења.

Здравковић поручује да звиждањем исписује многе животне приче. Уз звиждук је лепше почети и завршити дан. То не изискује никакав трошак, само је потребна добра воља и топла емоција.

Разговор звиждањем

Житељи турског села Кушкојни, што у преводу значи „птичји језик”, звиждањем „разговарају”. Инспирацију су нашли у поју птица, па су тако почели да звижде слогове турских речи, а затим и да склапају реченице. На то су били условљени јер су им куће удаљене, а због неприступачног терена преношење порука није лако. Чак је и струја у ово место стигла крајем осамдесетих година прошлог века, али то није променило њихову навику да звиждањем уместо телефоном позивају једни друге на дружење.

У жељи да очувају овај стари обичај комуникације једном годишње организују светски фестивал. И у грчком селу на обронцима планине Оке мештани су хиљадама година користили језик звиждука који подсећа на звуке птица. Они су успели да до данашњих дана сачувају тај свој необични језик.