Gorko posrtanje

        Nekad se verovalo ovako: nisu pisale novine – nije se ni desilo! Danas je takav svemoćni svedok događanja jedino televizija. I ono što je zabeležila štampa, što su pretresala publicistička štiva, feljtoni, knjige, što je kao javna tajna godinama kolalo čaršijomsada dobija status istine tek kad se saopšti sa ekrana.

          Na to su se izgleda oslonili urednici Televizije B92 birajući za novi ciklus „Insajdera” temu o radu tajne policije i službi bezbednosti, uz najavu o ekskluzivnosti materijala. Na to je računala i autor Brankica Stanković. Vešto ređajući postojeća saznanja, već otkrivene izvore i opštepoznate činjenice, stvorila je celinu koja dramaturški pojačava značenje svega izrečenog. U prvom nastavku serije jedini učesnik – svedok bio je pritisnut da „prizna” primenu metoda „likvidacije” u obračunu s državnim neprijateljima, saradnju s kriminalnim podzemljem u izvršenju takvih zadataka koji su stizali s vrha vlasti. Njegov iskaz da je često u pitanju bilo sprečavanje terorističkih akcija i ubilačkih namera druge strane nije zasad privuklo pažnju autorke. No, s obzirom na to da je upravo sada borba protiv terorizma svetski trend, kao i da sve tajne policije sveta oduvek zapravo rade isto, u smislu ciljeva i sredstava, „Insajder” će verovatno u sledećim emisijama pokazati bar jednu delatnost „Službe” koja je bila profesionalno opravdana i svrsishodna državi i narodu. Koliko uverljivosti radi.

          Kad se iz informativno-dokumentarnog pređe u domen umetničkog uobličenja stvarnosti, dovoljan stepen uverljivosti takođe se ispostavlja kao nužnost i kao kvalitet sam po sebi. Domaće igrane serije, one s ozbiljnijim dramskim pretenzijama, sliku svakodnevice grade od uočljivih, tipičnih, svima dobro znanih elemenata života u Srbiji devedesetih i naovamo. Ali, koliko te slike gledaocu deluju stvarno?

          Bar kad je o golom nasilju reč, kao o gorkom začinu egzistencije, o surovosti mafijaških klanova koji obeležavaju svoje teritorije barutom i krvlju, televizije kao da ne uspevaju da tu stravu prikažu s dozom neophodne upečatljivosti. Po pravilu uprošćeno, šematski, prenaglašeno, ponekad drastično do karikaturalnosti ta pošast prolazi malim ekranima ne izazivajući kod publike, umesto snažne emocionalne reakcije, ravnodušnost, pasivnu rezistenciju i recepciju fatuma.

Desilo se to i u prvoj epizodi „Gorkih plodova” gde je sve, od sukoba lokalnih bosova do rafalne pucnjave s nekoliko mrtvih, bilo kao u lošem akcionom filmu. A što se tiče ostalog iz prve epizode serije scenariste i reditelja Siniše Kovačevića, čini se da ove dve uloge on ne igra na istom nivou. Dok se u tekstu i dramskim situacijama naziru potencijali za slojevitiji razvoj priče, režija se nije najbolje pokazala, zasad deluje pomalo tromo, staromodno i konvencionalno.

Valja sačekati… Možda je samo problem u tome što je jedan odličan dramski pisac odlučio da proširi svoja zanimanja. Ali, i književni teoretičari vole da se pokažu kao romanopisci, likovni kritičari kao slikari... pri čemu često rizikuju gordo posrtanje.